Западни медији пожурили су да Ђукановића обаспу похвалама, истичући значај избора као судбинске одлуке о томе хоће ли Црна Гора наставити да следи западну политику. Од предстојећих избора предсједника Црне Горе зависи да ли она остаје на западном курсу, или ће на другу страну, у орбиту Русије, упозорава Асошијетед прес.
Америчка агенција оцјењује да је ДПС за изборе 15. априла „номиновао свог лидера који је пркосио Русији да би та мала балканска земља прошле године ушла у НАТО“.
Ништа мање није индикативан ни осврт француске агенције АФП, која наводи да је Ђукановић „вјешто спровео приступање (Црне Горе) НАТО-у“, уз оцјену да он „већ изгледа као фаворит за предсједника, иако анкете трећину гласова дају његовом противнику“, и то, како се додаје, „априори најопаснијем — бизнисмену Младену Бојанићу, који има подршку проруске формације, Демократског фронта“.
Овакав став водећих западних агенција вјероватно боље него било шта друго објашњава стварне разлоге континуиране подршке коју Ђукановић деценијама ужива од стране САД и НАТО-а, а они су, без дилеме, искључиво геополитичке природе.
По свему судећи, позорница за предстојеће предсједничке изборе у Црној Гори већ је спремна, и то ће, сасвим извјесно, бити још један фингирани НАТО сукоб против Русије, гдје ће кандидат западних центара моћи поново бити на „бранику домовине“ против тобожњих проруских елемената.
Да је то заиста тако, говори и упозорење америчког аналитичара Јануша Бугајског, који однекуд већ „зна“ да ће „Кремљ настојати да утиче на предстојеће предсједничке изборе у Црној Гори“, па стога уопште не крије да Вашингтон већ има свог омиљеног предсједничког кандидата.
„Црногорци треба да буду на опрезу и чувају своју демократију. Такође, морају имати на уму и лекције из прљавих трикова које Путин примјењује у неколико западних земаља, укључујући и САД. Не може се одбацити ни могућност насилних провокација да се дискредитује актуелна власт и поткопа кандидатура ДПС-а“, поручује Бугајски.
Оваква изборна реторика, без сумње, највише ће погодовати самом Ђукановићу који је своју вишедеценијску клијентелистичку улогу према Западу добро наплатио на домаћем терену. Такође, још једна рунда приче о наводном „чувару западних вриједности“ и борцу против „малигног руског утицаја“ на Балкану, много је пожељнија политичка арена за кандидата ДПС-а, него иоле реална прича о нагомиланим проблемима које има Црна Гора, као и о животном стандарду грађана који је све више напуштају.
Са друге стране, сама чињеница да је и Демократски фронт пружио подршку Младену Бојанићу, кандидату иза којег је стао највећи дио опозиције и којег су подржале и опозиционе странке које су савим отворено биле за улазак Црне Горе у НАТО, изгледа да је у очима Вашингтона довољан разлог да га априори одбаци као пожељног кандидата за Запад.
Управо овај детаљ засигурно даје и најбољи одговор каква је у бити НАТО демократија у пракси. ДФ као непоћудан и наводно „проруски“ елемент, иако најјачи опозициони политички савез у Црној Гори (без чијег је активног учешћа немогућа смјена власти) — није пожељан партнер за НАТО и Америку, или оно што САД називају „лојалном“ опозицијом, па се Вашингтон због геополитичког рачуна радије одлучује да Црна Гора и убудуће буде „сигурно антируско упориште“, него ли демократија западног типа.
Такође, Ђукановићевом кандидатуром у потпуности падају у воду бројне најаве и пројекције НАТО заговорника и дијела такозване „грађанске опозиције“ у Црној Гори, који су мјесецима прије и након уласка земље у Алијансу тврдили како уласком Црне Горе у тај војни савез неповратно отпочиње процес демократизације и одласка Ђукановића са политичке сцене.
Тешко да је политички промашај у том смислу могао бити већи. Управо примјер Црне Горе снажно потврђује да САД и НАТО у пракси не баратају истинским вриједностима демократије, већ да ту могућност допуштају само у случају појаве за њих „лојалне опозиције“ — што у преводу значи да је промјена могућа само како би све остало исто.
