Носилац листе „Београд одлучује — људи побеђују“ Драган Ђилас недавно је написао проглас од 13 тачака о уједињењу свих опозиционих демократских снага у Савез за Србију, где је планирано спајање опозиције на равноправним основама, уз замрзавање страначких интереса, али и формирање, после промене власти, Владе националног спаса, коју би чинили нестраначки и стручни људи.
Фронтовско организовање
Према мишљењу новинара Зорана Пановића Ђилас је свестан двеју ствари. Прва, да је после београдских избора на основу резултата неформално лидер опозиције и друга, да је опозициона сцена прилично уситњена, расута, оптерећена разним лидерским сујетама, анимозитетима, фракционашким из прошлих времена, па је предложио нешто што је у овом тренутку једино можда и могуће, а то је да се прави неки најшири савез који неће негирати постојање свега тога.
„Једноставно, овде се показало да људи алергијски реагују на могућност да се неке партије укину и да се сједине у неке веће партије које су програмски блиске. Наравно, коректно је да Ђилас не намеће себе као лидера, а са друге стране је, колико се види, одустао од прављења своје партије, још једне у низу, пошто је вероватно свестан да ови други не желе да укину своје партије и да се њему прикључе“, прецизира своје становиште Пановић за Спутњик.
Због свега тога је Ђилас направио широки маневар, који, сматра Пановић, даје довољно простора да дође до неког фронтовског организовања, јер очигледно другог типа организовања не може бити.
„Интересантно је да би та Ђиласова идеја била довољно добра, довољно широка да њој могу да се придруже и партије које нису примарно проевропске, у смислу да замерају много Европи због Косова, али би биле спремне да се боре за демократију у Србији, за коју сматрају да је угрожена под Вучићевом влашћу, тако да је то један добар приступ за сада у оваквим околностима“, напомиње Пановић.
Проглас од 13 тачака, према Пановићевом тумачењу, више представљају неки оперативни модел и технике, него неке високопарне моралне принципе и неке моралне инспекције.
ДЕПОС, СЗП, ДОС
Није спорно да је идеја коју је изнео Ђилас већ виђена у прошлости, подсећа Иво Чоловић из Цесида. Када, како каже, имамо доминантну политичку опцију у Србији, као што је некад био СПС, а као што је то сад СНС, показује се као неопходно имати адекватну опозицију, односно опозицију која би била уједињена око једног циља, а то је збацивање те политичке партије са власти.
„Тако да та идеја на неки начин и није значајно нова и умногоме подсећа на оно што смо видели почетком двехиљадитих са ДОС-ом. Просто, то је нека идеја која у овом моменту, кад погледате политичку сцену поприлично и одговара ономе што је било почетком двехиљадитих, са опет једном доминантном политичком партијом и једном доминантном личношћу која је тада обележила политичку сцену“, напомиње Чоловић.
Једини начин који је видела тадашња опозиција, наводи даље он, а највероватније и ова данас, јесте да се уједини око тог једног циља, а то је да се просто адекватно супротстави на неким наредним изборима снази СНС-а.
„Како сад изгледа ситуација, можемо да видимо да већина политичких партија које у овом моменту делују из опозиционих редова практично не постоје што се тиче неке инфраструктуре на терену, посебно ван Београда. Таква је слична ситуација и у коалицији која је окупљена око Ђиласа, где његова два кључна партнера нису самостално практично ни успели да формирају политичке партије у неком периоду који је трајао годину дана и где су се на крају утопили у коалицију око Ђиласа, јер су просто били у прилично лошој ситуацији пред саме београдске изборе и то им је био једини начин да колико-толико поврате оне гласове које су освојили на председничким изборима 2017. године“, тумачи Човић за Спутњик.
Ситуација на опозиционој сцени је, да кад се погледају неки модели организовања опозиције у прошлости, према Пановићевом мишљењу, јесте оно што предлаже Ђилас најближе некадашњем ДЕПОС-у.
„То зовем ДЕПОС 3, пошто имамо ДЕПОС 1 и ДЕПОС 2, јер је једноставно Савез за промене био лош модел и формат. Као што је и ДОС неприхватљив за садашњу ситуацију у смислу формата, пре свега, јер је ДЕПОС као формат имао ту могућност да укључи партије, али и те разне интелектуалце и покрете којих и данас има који час подржавају овога, час онога. И имамо једну велику моду такозваних покрета“, констатује Пановић.
Управо би тај демократски покрет Србије могао у све то да убаци и независне интелектуалце, који су, подсећа Пановић, 1992, кад је прављен први ДЕПОС, испали велика сметња, јер је дошло до велике колизије између њих и партија, а сад би на неки начин могли ту да се ситуирају и чак да се преформатирају у ту Ђиласову идеју о некој врсти прелазне владе, која би пре свега била експертска.
Ко не уђе у савез, сâм се убио
„Свако ко лако одбије учешће у том савезу, може му се десити оно што се десило Демократској странци на овим београдским изборима. Не морамо ићи тако далеко са СПО-ом и двехиљадитом да погледамо шта може да се деси оним политичким опцијама које не прихвате ту широку коалицију“, истиче Иво Чоловић.
Чињеница је да те политичке партије немају ни много избора, додаје он, јер без коалиција вероватно немају будућност и мислим да су тога свесни и њихови лидери, јер ако погледате реално, мало која политичка опција би прешла цензус, уколико би самостално изашла на изборе.
„У овом моменту ниједна политичка партија не може да гарантује да ће на неким наредним парламентарним изборима прећи цензус, осим СНС-а и вероватно СПС-а. Не знам шта ће се даље дешавати са коалицијом ’Доста је било‘ и Двери, који су имали пристојну прилику да од Шешеља преузму један део бирача деснице и да мало ојачају своју позицију“, подвлачи Чоловић.
Тога су свесни и лидери поред свих њихових сујета, а то се, подсећа Чоловић, видело и у прошлости. Јер, сујете се врло лако забораве кад је у питању опстанак на политичкој сцени, а да се касније уколико се направи неки резултат оне разбуктају кад крене расподела тог политичког плена.
Идеја Драгана Ђиласа је, резонује Чоловић, доста зрела, али он мора да буде свестан да, уколико жели да изађе на неке парламентарне изборе и да буде озбиљна конкуренција СНС-у, мора да ојача одборе по унутрашњости.
„То је немогуће урадити са потпуно новом политичком партијом, а избори могу да се десе већ у наредној години, па Ђилас због тога позива на уједињење, јер је свестан да свака од странака, ма колико мале биле, има неке своје регионе у којима може бити јача или слабија. Али свакако има неког човека на терену, а сваки човек на терену је изузетно значајан за опозицију“, сугерише Чоловић.
С друге стране, Пановић сматра да је партијска инфраструктура нека врста мита и да постоји нешто што је ипак модернији вид политике, а то је да странке ад хок кампањом и мотивацијом могу на неки начин да компензују неку традиционалну организацију у смислу инфраструктуре.
„Мислим да би у том неком, хајде да кажемо, комбинованом макроновско-талијанском моделу, Ђилас могао да компензује то што нема партију. А његових људи би сигурно било свуда и на неки начин, тиме што не би наглашавао да је он формални лидер опозиције, имао би ту тежину фактичког лидера“, закључује Пановић.
