Међутим, Кедми је донекле збуњен када се говори о циљевима и сврсисходности ове афере: „Шта Британци желе? Да измене политику Русије? Можда, али на томе су зубе већ поломили. Да утичу на изборе у Русији? Можда, али треба бити комплетан идиот, па веровати да ће овим Путину нанети штету на изборима. Да испровоцирају раскид дипломатских односа? У реду, све ка томе и иде, али шта даље?“
Ипак, места за збуњеност нема.
На питање чему нова афера, одговор у заједничком саопштењу дали су председници и премијери САД, Француске, Велике Британије и Немачке. Они су осудили „прву офанзивну употребу нервног гаса у Европи од Другог светског рата“, јасно подвукли да је одговорност на Русији, те овај догађај окарактерисали као „напад на суверенитет Велике Британије“.
Међу бројним саопштењима западних политичких лидера још од почетка украјинске кризе ово је свакако једно од најважнијих. Оно је сасвим у складу са чланом 4. Повеље НАТО-а, према којем се чланице савеза „саветују када год је, према мишљењу било које од њих, угрожен територијални интегритет, политичка независност или безбедност било које државе-потписнице Повеље“.
Из квалификације како се десио „напад на суверенитет Велике Британије“ произилази и да је директно угрожена безбедност ове земље, па је активиран механизам који дефинише Повеља НАТО-а. Како би се даље разматрало чему треба да послужи „случај Скрипаљ“, неопходно је имати у виду и да се члан 4. Повеље НАТО-а у пракси примењује као „претходница“ примени Члана 5. истог документа. А у Члану 5. се наводи да државе-потписнице Повеље „сматрају да се оружани напад на једну или више њих у Европи или Северној Америци мора сматрати нападом на све њих и зато се залажу да у случају таквог оружаног напада свака од њих, позивајући се на право индивидуалне или заједничке самоодбране из Члана 51. Повеље УН помогну потписници или потписницама које су нападнуте, предузимајући одмах, саме и у складу са другим потписницама, кораке који се сматрају потребним, укључујући употребу оружане силе, да би повратиле и одржале безбедност северноатлантског подручја.“
За Трампа, Макрона, Мејову и Меркелову Русија је „офанзивно употребила нервни гас“, што се може тумачити и као коришћење бојног отрова у циљу нарушавања безбедности Велике Британије, односно северноатлантског подручја у целини, те се сада удружују по принципу „сви за једног — један за све“, стварајући политичку и правну основу за активирање Члана 5. у догледној будућности.
НАТО, предвођен Сједињеним Америчким Државама, плете мрежу за почетак оружаног сукоба са Русијом и „случај Скрипаљ“ је послужио као одличан повод да се направи нови, одлучујући корак у том смеру. Део посматрача ће рећи како је овакав закључак претеран. Очигледно, са тим не рачуна ни Јаков Кедми. Како ратовати против Русије? То је највећа нуклеарна војна сила на свету! Тако нешто би довело до општег рата глобалних размера, са несагледивим последицама!? Да, све је то тачно ако сагледамо политичке процесе руководећи се рационалношћу. Али, са друге стране, треба имати у виду још неколико ствари.
Прво — већ неколико година одлуке западних земаља према Русији су ирационалне и утицале су на континуално погоршавање стања. Чак и на њихову штету. Ту места за рационалност није било, па га неће бити ни убудуће.
Друго — генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг је после споменутог заједничког саопштења констатовао да је „инцидент у Великој Британији пример шта Русија прави последњих неколико година, она постаје непредвидива и агресивна“, те да је зато неопходна нова политика према овој земљи. Шта та нова политика може подразумевати? Све што је НАТО имао у свом арсеналу, а тиче се пропагандног ратовања, економских санкција, политичких мера које се у сличним ситуацијама предузимају и превентивног размештања оружаних снага у граничном подручју — већ је одрађено. Једина новост може бити отпочињање оружаног сукоба.
Треће — мишљење како се унутрашњим променама у САД и западноевропским државама постојећа криза може усмерити ка деескалацији је — неутемељено. Интереси због којих ће америчка елита на сваки могући начин покушавати да одржи своју позицију у међународном поретку су толики, да њихове планове према Русији (важно је напоменути и Кини) не може променити долазак Доналда Трампа на власт. Та промена их је донекле успорила, али и то до „случаја Скрипаљ“.
Четврто — стварање амбијента за примену Члана 5. Повеље НАТО-а је процес. То не може преко ноћи. Ваља подсетити да је у августу 1992. године, на самом почетку грађанског рата у Југославији, Турска уз коспонзорство још две државе пријавила Генералној скупштини УН „српску агресију“ и „да Срби врше геноцид“ на територији БиХ, те да је још тада поднела резолуцију позивајући на војну интервенцију по Члану 6. Повеље УН. Ово је први документ који се појавио у УН у којем се спомињу две одреднице које ће до 1994. године постати саставни део политике НАТО-а у односу према Србији — геноцид и војна интервенција. Како против Србије пре четврт века, тако и данас поједине чланице НАТО-а против Русије примењују исту стратегију, уводећи у политички дискурс одреднице о „нарушавању суверенитета“ и „офанзивној употреби неконвенционалних оружја“. Тако се свака интервенција против Русије не само легитимизује, већ и постепено легализује.
Пето — на последњим самитима НАТО-а у Њупорту, Варшави и Бриселу већ су разрађивани концепти асиметричног ратовања против Русије. Дакле, увлачење Русије у рат неће се одиграти изненадним нуклеарним нападом, већ синхронизованим отварањем низа сукоба на њеним границама. Члан 5. Повеље НАТО-а ће бити примењиван у том контексту. Свима који буду ратовали против Русије биће омогућена свака врста подршке, уз изузетак примене нуклеарног оружја.
„Случај Скрипаљ“, као повод за пратеће саопштење које потписују лидери четири најмоћније западне земље и Столтенбергова најава, уз већ распоређене снаге за брзу интервенцију на територијама Пољске и балтичких земаља, показују да се НАТО креће у овом правцу: отварања Источног фронта против Русије. У буквалном смислу. По свему судећи, то се више не може зауставити.
