Историчар Милош Ковић није желео да прогнозира да ли ће 15. априла на председничким изборима један кандидат добити већину у првом или ће се ићи у други круг. Он је, каже, песимиста на кратке стазе, али је оптимиста на дужи рок. Филозоф Часлав Копривица рекао је да чак није ни важно да ли ће бити другог круга, већ да ли ће се променити структура власти.
„Међутим, ствари су постављене тако да, иако кандидат власти изгуби, неће бити неке разлике. Функција председника онда се маргинализује или се он представи као противник Црне Горе“, каже Копривица.
Наши саговорници су сагласни да ће фокус кампање у Црној Гори бити на спољнополитичким темама, пошто је свако питање о економији везано за корупцију, а то није пожељна тема.
Ковић, ипак, указује да су геополитичке теме повезане са економским приликама у Црној Гори
„Када пристанете на колонизацију сопствене земље, на културну, политичку и економску, онда ћете схватити да су привредне теме повезане са темама као што је НАТО, признање Косова или санкције Русији“, каже Ковић.
За Копривицу је утисак да се заправо ствара ситуација да се гласачи ДПС-а доживљавају као браниоци своје државе, а да су они који гласају другачије заправо непријатељи државе и да се се на тај начин стварају поделе међу рођацима, пријатељима.
„Ђукановић сматра да су сва средства дозвољена да сачува себе на власти, а да у очима гласача буде спаситељ Црне Горе. Спаситељ од некаквог унутрашњег и спољног непријатеља, било да је то Србија, Русија или неки трећи фактор“, каже Копривица и истиче да званични Београд не показује никакву бригу за Србе у Црној Гори.
Обојица сматрају да црногорски режим има низ елемената који наликује тоталитарној власти и да Подгорици одговара одржавање психологије перманентног ванредног стања.
„Мени је ту занимљиво стално наметање да је тренутак бити ил’ не бити, као и код нас, али тамо добија пуну и коначну форму. Свако изјашњавање грађана је у сенци страха. Када је реч о овим изборима некако је најизраженије то што су владајуће структуре улазак у НАТО тумачиле као бланко чек да могу сад отворено да се баве државном репресијом“, каже Ковић.
Уочи избора, на почетку кампање у затвор је отишао један од вођа Демократског фронта Милан Кнежевић, други, Андрија Мандић, већ месецима нема пасош и даље је у току суђење у афери „државни удар“, за које Ковић каже да превазилази Кафкин „Процес“.
„Ту скоро да видимо да предизборна кампања заиста протиче у знаку отворене репресије и то пре свега према Србима“, додао је Корпивица и истиче да власт намеће идентитетске теме и конфронтира становништво.
Уз опаску да смо навикли да размишљамо о Црној Гори као земљи чојства и јунаштва, Ковић додаје да је још у 19. веку постојао страх од државе, чак ропски однос.
„И тада је јунак гледао да посече што више глава и да их донесе Књазу на Цетиње да би му овај доделио негде плодну земљу. Слично је и данас. Најлакше је бити држави уз скуте. У данашње време учланите се у партију, а шта имате да продате, своју савест. То је ропски однос који има корене и у људској лењости. Човек је лењ да преузме одговорности из страха да се избори за себе и своју независну позицију“, рекао је Ковић.
Филозоф Часлав Копривица још каже да Црна Гора, за разлику од Србије, није имала дугу историју грађанске класе која можда не иде у првим редовима на противничке бункера али је симбол грађанског отпора и има грађанску храброст.
На њихову констатацију да је већина Црногораца била против уласка у НАТО, против признања Косова и увођења санкција Русији, питали смо да ли ће бирачи такво опредељење показати 15. априла.
„Контрапример је ова наша ситуација. Већина грађана Србије је за сарадњу са Русијом, а не са Европском унијом, то показују истраживања и упркос томе већина грађана гласа за владајућу странку која води политику курса ка Европској унији“, каже Копривица.
Ковић каже да одговор зашто бирачи гласају за ДПС ако су против уласка у НАТО, санкција Русији и признавања Косова, треба тражити и у разједињености опозиције.
„Они нису успели да изнедре једног кандидата, не само да је опозиција подељена на српску и грађанску и националне мањине, већ је и свако од њих изнутра подељен, каже Ковић и објашњава да нам тим поделама озбиљно ради Ђукановићев режим.
Историчар сматра да је улазак у НАТО цементирао режим, јер, како каже, уз спољну подршку, контролу медија и контролу новца, подељеност опозиције власт је сигурна.
Копривицу ситуација подсећа на седамдесете године прошлог века у Латинској Америци.
„Тада су САД подржавале репресивне режиме који су често били војне хунте и диктатуре под условом да им буду лојални. Зато су имали дозволу да раде шта год им је воља у својим унутрашњи релацијама. Црна Гора доста наликује на ту ситуацију, имате један ненародни режим који има сумњиву подршку локалног становништва. Мањак подршке онда се компензује вишком репресије“, објашњава Копривица.
Говорећи о српском питању у Црној Гори, обојица сматрају да оно мора да се отвори у Београду. Копривица додаје да се то није десило зато што се власти у Београду, уз све промене које су биле 2006. године, праве да то питање не постоји.
„То се једноставно прећуткује. Брисел зажмури на оба ока само ако држава Црна Гора ради оно што је њима у интересу. Али Србија има капацитет да може тај проблем да кандидује у иностранству да каже да се у Црној Гори дешавају апсолутно неприхватљиве ствари“, каже Копривица.
Говорећи о српско-црногорским односима, историчар Ковић каже да сукоба између народа није било већ између династија. Каже да се је проблем што се данас мржња негује и да су средства пропаганде неупоредива са оним што смо имали некада.
„Морамо да гледамо у будућност и морамо да размишљамо о уједињењу српског народа, идеја из 19. века сада је поново актуелна. Ако запад стоји иза ’Велике Албаније‘, у чему је проблем да се исто такво питање постави за Србе. Ако наши властодршци обележавају с Немцима дан уједињења две Немачке, у чему је проблем! Знам да некоме звучи страшно — Велика Србија! О, неее! — али то је чиста логика. Сутра морамо размишљати с ким ћемо у том тренутку разговарати о новој интеграцији у овој или оној форми. Зато није добро рушити мостове који постоје, то су породице, то су фамилије, не кажем по сваку цену али треба бити тактичан када говоримо о ослобођењу и уједињењу, мислим на Српску, Црну Гору, можда Македонију…“, каже Ковић.
