Циљ НАТО агресије био је да се убијају војници, полицајци, цивили, да се убије Србија, поручио је председник Србије Александар Вучић у обраћању на обележавању годишњице НАТО бомбардовања у Алексинцу и истакао да је „ту само део дипломатског кора“.
Фасада пристојности
„Данас о томе нећу говорити“, одбио је у Београду новинарско питање да ли ће и када зарасти ране између САД и Србије амбасадор Сједињених Америчких Држава у Србији Кајл Скот.
С друге стране, руски амбасадор подсетио је у Алексинцу да засад нико није прихватио било какву одговорност за злочин из 1999. и напоменуо да нико од амбасадора тих земаља није дошао у Алексинац. „Надам да ће наредне године неко од њих, можда амбасадор Велике Британије или Америке, доћи овде, да схвате шта је урађено“.
Истовремено, на српске званичнике непрекидно се, из истих западних амбасада, врши притисак да поштују жртве злочина у Сребреници, што они годинама и чине.
Амбасадори су, према тумачењу историчара Александра Раковића, добили директиве од својих земаља да не смеју да буду на комеморацији јер њихови шефови не показују кајање за оно што су њихове земље урадиле и СФР Југославији кад су је разбијале и СР Југославији, такође кад су је разбијале и извршиле агресију.
„Реч је о свету који нема никакву ни религијску, ни културолошку духовност. Они су све то изгубили, и западна цивилизација се налази на дну моралних вредности. Готово да нема ништа што је раније пленило пажњу остатка света и привлачило други свет западној цивилизацији“, категоричан је Раковић.
Дакле, губљењем коректива у источном блоку и несврстаном свету, западна цивилизација је, према мишљењу тог историчара, заправо показала сурово, брутално лице које се посебно видело не само на југословенском простору него још и више на простору Блиског истока и северне Африке, где такође не показују никакво кајање због хаоса и катаклизме коју су изазвали кад су рушили секуларне арапске и социјалистичке власти.
„Видимо да имају смао фасаду пристојности. Да имају скупо одело, испеглају панталоне на црту, ставе неку марамицу јарких боја у сако… Али то је само фасада. Немају ништа од моралних вредности које достојанствен човек треба да има. С обзиром на све што су направили у последњих тридесетак година и на читав хаос који су изазвали у свету, остатак Земљине кугле стиди се таквих људи“, тврди Раковић за Спутњик.
Историја бележи часне примере
Према томе, наводи пример Раковић, од њих не треба да очекујемо ништа слично као што је фелдмаршал Аугуст фон Макензен (током Првог светског рата командовао немачким армијама на источном и српском фронту) 1905. урадио кад је подигао споменик српским јунацима који су бранили Београд.
„Ту се показује част војника, чак и окупационог и агресора, коју ови уопште данас немају. То је велика разлика између људи који су раније имали духовност и религијску и културолошку и ових који данас не поседују баш ништа“, понавља Раковић.
Постоје бројни случајеви у свету кад две супротстављене стране показују поштовање једна према другој и уважавају све страдале у великим биткама са обе стране, констатује тај историчар и само као пример наводи Галипоље, где сваке године Британци и Турци одају заједно почаст жртвама, где се интонирају обе химне, где долази британска краљевска породица и турски државни врх.
„Међутим, овде то није случај због тога што Запад на Србе и слободарске народе у свету гледа са ниподаштавањем и презиром. И због тога се то неће догодити. Докле год је један народ слободарски, нажалост, Запад му неће указивати никакву пажњу осим да га до краја понизи“, прецизира Раковић за Спутњик.
Кад би западни амбасадори дошли на овакве комеморације и сличне скупове, Раковић тврди да им се ништа лоше не би догодило, с обзиром на то да је српски народ пристојан и васпитан, за разлику од њих, који то нису.
„Није битно које су школе завршили, да ли су их завршили, једноставно, они немају духовно васпитање, и то је огромна разлика. Цитирао бих грчког теолога који каже да је ’фундаментална разлика између западне и православне цивилизације та што западни човек жртвује друге за себе, а православни човек жртвује себе за друге‘“, наводи Раковић.
Једноставно, имамо потпуно другачије погледе на свет, додаје он, а посебно се то види у овим ситуацијама кад они не могу толико да покажу чак ни милост према жртвама које су изазвали и да дођу да им укажу пажњу, уколико већ не могу да укажу покајање.
