Владимир Путин је претходне недеље освојио нови председнички мандат. Др Александар Гајић са Института за европске студије сматра да је јасно да је политика коју је руско државно руководство водило у претходном периоду и која је његова персонификација у конфронтацији коју је Запад нон-стоп потенцирао то капитализовала на председничким изборима убедљивије него икад.
Додаје да су избори показали потпуни крах либералних или прозападних елемената који су се борили да дођу до једног процента.
Да ли ће Путинова оснажена позиција помоћи и Србији у решавању кључних међународних питања?
— Он ради на различитим фонтовима, а спољнополитички положај Русије драматично се разликује од 2012. и 2014. Русија је заузета приоритетима јачања привреде и економије, изградњом Евроазијске уније, јачањем ОДКБ-а, партнерских односа са другим центрима мултиполарног света. Приоритет у ширем простору је оно што геополитичари називају Римланд — источна, југоисточна Европа, Блиски исток и ту негде се може посматрати Балкан, као неки други прстен деловања Русије. Москва жели да Србија одржи војно-политичку неутралност, наставиће да подржава Србију у истрајавању непризнавања КиМ и јачаће привредну сарадњу. Кремљ покушава да одржи Србију у балансирајућем положају и будући да се на Западу врши вештачка, насилна медијска и политичка хомогенизација која не дозвољава никакво искакање, Русија ће више ценити нашу позицију. Очекујем да ће покушати да понуди разне бенефите у наредном периоду не би ли Србија остала на том курсу.
Може ли Београд да буде град сусрета Трампа и Путина, с обзиром на то да су овде већ разговарали представници Америке и Русије поводом Украјине?
— У инфраструктурном смислу, Београд је погодан да би одиграо ту улогу. Србија би могла да капитализује своју позицију слично као Словенија 2001. када су се у Љубљани састали Џорџ Буш и Владимир Путин. Србија може и треба да покуша да буде посредник у целој овој ситуацији. Оно што је занимљиво у контексту реаговања на победу Владимира Путина јесте то што се виде и спољнополитичке позиције разних земаља. Видимо неке велике силе попут Кине, Ирана, пријатељске земље Србије, која је честитала међу првима, и видимо и земље које су невољно признале победу. Иако је био саветован да не честита, Трамп је са закашњењем од два дана то ипак учинио. Након тога је био изложен правом медијском линчу у Америци.
Афера у којој Британија оптужује Русију да је отровала бившег агента Скрипаља показала је да обавештајни сукоб Истока и Запада никада ни није престао. Где можемо да тражимо мотиве овог напада?
— Пре свега у том медијском линчу уочи избора. Ради се о дугорочном утицају да се створи и одржи негативан имиџ Русије не би ли се касније оптужила за нешто још горе. Ми не знамо ко је починилац, како је извршено тровање, да ли је тај човек уопште отрован, немамо доказ да је заиста коришћен нервни гас, зато што Енглеска није поступила у складу са међународним споразумима који постоје везано за контролу хемијског наоружања. Није Русији послала узорке и дала јој рок од 24 сата, као што ти споразуми предвиђају, него се радило о политици свршеног чина да би се Русији нанела медијска штета. Мотиви тог, у медије пренесеног хладноратовског миљеа, шпијунског обрачуна, јесу да би се Запад поново хомогенизовао. Продуковање таквих афера и њихово дизање у медијском, политичком и дипломатском смислу до неслућених размера води приморавању држава да следе ту матрицу и да се придруже политичким одлукама. Русија, с друге стране, стално покушава да спусти конфронтацију.
Ипак, не наилази на разумевање, па је тако шеф британске дипломатије упоредио Путина са Хитлером и Олимпијским играма 1936. у Берлину…
— То је драстично непримерена изјава и она је гора утолико што је Борис Џонсон историчар по струци. Ипак, британски министри спољних послова и дипломате неретко користе сличне метафоре. Постоји медијска матрица на Западу да се свако ко не игра у њиховом такту унапред прогласи Хитлером. Тако функционише не само британска спољна политика и пропаганда, него често и научни програм. „Хистори ченел“ често у шали и чак и на Западу зову „Хитлер ченел“, јер је пола емисија посвећено Хитлеру. Та матрица апсолутизације зла и његове персонификације наноси штету историјским чињеницама и самом злу које је нацистички режим учинио, а кроз ту црно-белу матрицу се прикривају сопствени недостаци, јер ако се неко конфронтира таквом злу, он би требао да буде апсолутно добар. Ако неко умисли за себе да је јако добар, он почиње највише да личи управо на оно за шта оптужује другу страну.
Како оцењујете посету председника Вучића Њујорку, коју је пратила својеврсна медијска конфузија?
— Чули смо драматичну изјаву председника како на Западу није нашао саговорнике који би имали разумевање за српску позицију, да сматрају да је независност Косова свршена ствар и да Србија може само да се помири са таквом ситуацијом. Истовремено, у Бриселу, где су тимови Србије и Приштине, није дошло ни до каквог решења. Приштина не жели било какву примену споразума о Заједници српских општина, што значи да за ових пет година заиста не постоји никаква добра воља. Србија је своје обавезе извршила и сада се опет у разним пакетима, од Веса Мичела до понуда из Берлина, припрема терен за нову понуду коју наводно Србија неће моћи да одбије. Медији је представљају као горку пилулу коју не можемо да избегнемо, а ја не видим зашто не бисмо могли.
Мислите да став Србије, српског руководства треба да буде одбијање непристојних понуда по било коју цену?
— Апсолутно. Ако је понуда опет српске општине зарад пристајања на посматрачку столицу у УН, то је неповољна ситуација зато што они не траже да Србија буде уздржана, него да својим ставом утиче на велике силе да се томе не противе. Јер, ако би Кина и Русија стале на српску позицију и лобирале против тога, две трећине у скупштини никада не би биле достигнуте. Србији тражи да Приштина формира ЗСО, што је требало одавно да учини, тражи се нови драматичан уступак зарад нечег што би требало да буде претходно полазиште. Палестина је чекала 64 године на улазак и на столицу посматрача. То је најкрупнији корак ка пуноправном чланству у Генералној скупштини УН. То је нешто на шта Србија не би смела ни по коју цену да пристане, чак ни да јој се нуде територијални уступци.
Како Србија треба да заузме став, када наш председник каже да западне земље ни на који начин не желе да разговарају о томе коме припада територија Косова?
— Маневарски простори су у заправо у медијском и политичком деловању, тако да ми покушавамо, иако знамо да Приштина није самостални фактор, да дајемо некакве понуде за које знамо да Приштина сама неће добити, али да се једноставно ставља до знања да све док се не укључимо и све док Србија не добије много више, од неких озбиљних преговора неће бити ништа. Нама годину, две, три, пет не треба да значи пуно у тим преговорима. Чланство у Европској унији није извесно у наредних десетак година, с друге стране од нас се траже одмах неки уступци, а ти уступци су нереални. То је капитулација за коју не добијате практично ништа, и треба да створите такве услове да нудите предлоге, иако знате да их друга страна неће прихватити. Циљ је да отворите медијску слику да нисте ви ти који кочите преговоре, него желите разрешење, али на другачијим основама и да друга страна неће да прича ни о чему конкретном.
Какву поруку Вашингтон шаље Србији тиме што је поставио Американца српског порекла да буде главнокомандујући у бази Бондстил?
— То је маркетиншки потез, анестетик у медијском смислу. То је као кад добијете јаничара да командује пашалуком где странци препакују део терена, етнички мењају његову структуру, ојачавају етички фактор који вас протерује и доведу човека који само по презимену има српско порекло. Срби то треба да доживе као велику опасност, и не треба да очекују да ће он наступати са позиције Мехмед-паше Соколовића. Треба да имају свест да су највећи крвници српског народа често били пореклом из Србије.
