Хрватска жели да од Србије извуче документацију о такозваној Независној Држави Хрватској, у којој се налазе кључна документа о усташким логорима и злочинима које су чинили припадници њихових формација, дипломатским активностима тадашњег Загреба, функционисању полиције, домобрана, државних институција и локалних самоуправа, више од двеста филмова који су снимљени у НДХ…
Историјску грађу не треба цепати
То је пре свега политичко, а онда правно питање, каже за Спутњик историчар Момчило Павловић и претпоставља да се хрватска страна позива на опште акте о сукцесији.
„Међутим, што се тиче стручног дела тог захтева, то је нешто у чему смо ми историчари углавном сагласни: фондови, односно документација се — не дели. Према хрватској логици, она би требало да тражи све папире из Беча, из Хабзбуршке монархије јер су Хрвати ипак били у саставу те монархије везани за Беч и за Пешту много дуже него што су били у заједници са другим југословенским народима. Шта би било да се поцепају фондови Хабзбуршке монархије или Османског царства, које је обухватало скоро читав Балкан. То више никад нико не може да састави“, указује Павловић.
Сва та документа о НДХ, похрањена су у Београду у архивама Југославије и Србије, наводе Вечерње новости. Део се налази и у Војном архиву и Министарству спољних послова, филмови су у Југословенској кинотеци, а мањи број докумената је и у Архиву Војводине у Новом Саду.
Хрватска већ дуже време, преко Комисије за сукцесију, како наводи извор дневног листа, покушава да дође до тог историјског блага, оригиналне документације која доказује и додатно осветљава злочине НДХ, а према њему, намера Загреба је јасна — ставити шапу на ова документа и тако „заробити истину“.
Мотив Хрватске да тражи ту документацију, према мишљењу историчара Павловића јесте, између осталог, парничење које ће трајати још дужи низ година и тестирање Србије колико испуњава те услове из споразума о сукцесији. С друге стране, сугерише Павловић, вероватни мотив је и комплетирање те некакве документације јер не знамо са чиме све Хрватска страна располаже што се тиче фондова НДХ.
„Лично сматрам да би било најбоље да се сва грађа која је доступна било где, и у Београду и у Загребу, и у Љубљани публикује на начин на који то раде озбиљне земље према логици да је најбоље чувана грађа публикована грађа. Све остало муљање, стављање испод сандука, ембарга, не доприноси развоју науке“, истиче Павловић за Спутњик.
Србија је наследница некадашњих савезних органа и некадашње савезне државе и, како напомиње Павловић, није она заробила ту документацију.
Имају право на копије и ништа више
„Мислим да је кључна грађа о НДХ ипак у Хрватској. Ако не у Хрватској, а оно добрим делом у Немачкој или Америци. Кад се формира неки папир, он не настаје у једном примерку, он има своје копије и он иде на више адреса. Као што знате, целокупну грађу фашистичке Немачке узели су Американци, па су то онда Немцима вратили“, наводи Павловић.
Хрватска евентуално може од Србије да добије копије тих докумената, наглашава Павловић и додаје да би све такве фондове и грађу требало пописати и учинити доступним за истраживаче не само из Хрватске него из свих земаља.
„То је суштина, јер се сад иде на дигитализацију, и других фондова не само таквих. Па према томе, кад је све доступно, онда је сасвим свеједно где ће се оригинали налазити. Једино, понављам, није добро са становишта струке да се разбијају целовити фондови, јер онда то више никад нико не може да састави“, сугерише Павловић.
На данашњем нивоу техничких могућности готово је немогуће злоупотребити такву врсту документације, сматра Павловић и каже да хипотетички претпоставимо да ви њима нешто дате, наравно да ћете направити скенове и они потом могу и да униште све, али ви ћете увек имати копије тих докумената.
„За мене је кључно питање да је сва та грађа требало да буде публикована још и за време Тита. Онда смо могли да се суочимо са тим истинама и да сва та осетљива и контроверзна питања решимо у тим тренуцима. Данас се не бисмо расправљали око оваквих ствари“, тврди Павловић.
