Дијалог Београда и Приштине траје већ 12 година, а одредбе из бриселског споразума, који је потписан 2013. испунила је само српска страна. Најновији инцидент у Косовској Митровици довео је до тога да представници српских општина на КиМ дају Приштини рок од три недеље да формира Заједницу српских општина или ће то урадити сами.
Младен Лишанин из Института за политичке студије каже да смо сада прилично далеко од преговарачког процеса.
— Питање је да ли је требало да се чека да се овако нешто догоди или је сама чињеница да се ЗСО не оснива толике године била довољан индикатор да можда у формату или у динамици преговора нешто треба променити. Сада још не знамо које ће бити последице овога у односу на преговоре Београда и Приштине. Упркос убиству, преговори Оливера Ивановића су настављени, али се поставља питање која је у тренутном политичком моменту њихова поента.
Да ли ће се у преговарачки процес укључити САД и Русија?
— Тај сценарио је био присутан и пре најновије ескалације, али нисам сигуран шта би се конкретно променило. Ми сада имамо, условно речено, пат-позицију ЕУ и то је видљиво у односу на предстојећи самит држава-чланица у Софији, где Шпанија пружа неочекивано оштар отпор присуству такозване републике Косово на агенди проширења. Додатно укључивање великих сила имало би смисла када би постојао минимум око којег Београд и Приштина могу да се споразумеју, а да онда у извесном смислу Вашингтон и Москва буду, уз ЕУ, гаранти тог споразума. Он није ни на видику и у овом моменту такав потез не би донео никакве конкретне помаке, а могао би додатно да закомпликује бројне односе, не само у региону него и на релацији САД—Русија.
Зашто америчка амбасада упозорава своје грађане да не путују на КиМ?
— Ако се после етничких сукоба, међународних или унутрашњих грађанских ратова криза дуго отеже без решења на видику, онда је ескалација могућа увек. Може да се догоди спонтано, али и када то некоме одговара. Ескалација од пре два дана је заиста деловала у одређеним тренуцима као да ће довести Београд и Приштину до ивице сукоба и због тога треба бити опрезан. Неслагање око статуса КиМ је комплексно зато што надилази односе на релацији Београд—Приштина и укључује и друге актере о којима до пре неколико месеци нисмо ни могли ни да сањамо. Потенцирам пример Шпаније, која сада делује готово једнако чврсто, па на тренутке и чвршће него позиција Србије. Свака поуздана анализа је у старту отежана чињеницом да треба укалкулисати велики број актера, као и да су две тренутно најмоћније државе света, САД и Русија, на специфичан начин заинтересоване, а њихови су односи додатно оптерећени многим другим и хитнијим питањима. Питање је на који начин и у којој мери могу овиме да се баве на нивоу на којим бисмо ми то прижељкивали.
Председник Вучић се чуо са Весом Мичелом, а у Београд је хитно дошла и Федерика Могерини. Ипак, највећа пажња поклоњена је разговору са руским председником…
— Путин је далеко моћнији актер персонално и институционално гледано у односу на Могеринијеву и Мичела. А потпуно је илузорно очекивати да се Србија у тренуцима када очигледно трпи извесне притиске са Запада неће окренути ка оним великим силама које показују нешто благонаклонији однос и веће поклапање интереса са Србијом. То су у нашем случају Русија и Кина. Што се тиче самог исхода разговора са Путином, бојим да је симболички ниво у овом конкретном случају много већи од оног што је могло да буде суштинска садржина тих разговора.
Зашто је Могерини дошла у Београд, а није отишла у Приштину?
— То је питање изазвало доста контроверзи. Једно тумачење је да је позиција Србије у овом конкретном случају била исправнија од позиције Приштине. Велики број страних дипломата, када прави централно-источне турнеје, обилази Београд и Приштину и то најчешће тако да одлазе прво у Приштину. Ово је био начин да се пошаље дискретна порука Приштини. Будући да сам увек скептичан према улози јединствене европске спољне политике у решавању косовског проблема, имајући на уму њихове унутрашње проблеме које не показују назнака да ће превазићи, бојим се да ова врста дискретне поруке неће бити нарочито озбиљно схваћена у Приштини.
Коме одговара овакво стање на терену?
— У неку руку никоме, а са неког другог аспекта, могло је да одговара свима помало, у зависности од тога ко ће успети да медијским спиновањем и стратешким и закулисним политичким радњама из тог извуче највише користи. Није тајна да између Тачијеве и Харадинајеве политичке фракције постоје дубоки анимозитети. Најава Српске листе да ће прећи у опозицију доводи у опасност позицију Харадинаја. С друге стране, ово му је пружило прилику, ако је он тај који је стајао иза реакције косовских специјалних снага у Косовској Митровици, да задобије додатни легитимитет код националистичког бирачког тела на КиМ и да тиме неутралише два поцепана крила бившег покрета Самоопредељење. Ако је и постојала намера да неко ово искористи, бојим се да су се неки од актера и на терену и у неким кабинетима можда мало преиграли, а онда таква ситуација увек прети да се отме контроли.
Велика Британија излази из ЕУ, али јој је стало да је све остале земље следе у у оптуживању Русије за тровање агента Скрипаља. Да ли је и Србија под притиском?
— Тако нешто се очекује од Србије, али док се то питање експлицитно не постави, нико из европских институција се неће о томе изјашњавати. У овом конкретном случају, седам или осам држава чланица ЕУ не показују ни најмању намеру да то ураде. Као и у косовском проблему, они се налазе у том парадоксу да од некога ко је још на релативно далеком путу до чланства, траже нешто што не могу да обезбеде од сопствених чланица. Мислим да ће се ова афера ипак решити пре него што дође до неког ултиматума упућеног Србији. Већа вероватноћа је да се пре тога отвори поглавље о заједничкој безбедносној политици у српским преговорима, где би се отворило питање оних санкција Русији. То ће бити, без обзира на начин решавања косовског проблема, следећи велики клин у точку српских евроинтеграција.
Да ли ће се дипломатски рат Русије и Запада завршити на протеривању или је то само ново раздобље једног хладног рата?
— Од Била Клинтона, сваки нови амерички председник долази на ту позицију са обећањем да ће покушати да поправи односе са Русијом, али то стопирају унутрашњи проблеми. Питање са покушајем убиства Скрипаља, да нема потенцијално трагичне последице по међународни систем, била би детињаста. Русија има једну релативно лагану позицију и докле год се чврст доказ о њеној умешаности не представи, њен углед објективно остаје неукаљан. Државе које имају интерес од заоштравања односа начин да утичу на друге државе да се прилагоде њиховој политици. Најзанимљивији је пример Немачке која је у ЕУ међу државама које су протерале највећи број руских дипломата, а онда је неколико дана после тога одобрила градњу друге трасе „Северног тока“, која је вредна неколико хиљада милијарди евра и која ће донети велику економску експанзију и Русији и Немачкој. Питање је да ли је ово ствар неког симболичког надгорњавања и слања неких порука, или је ово заиста спољнополитичко питање на коме ће озбиљни актери у међународном систему инсистирати до даљњег.
