Подразумева се, то би требало сви да знају, Косово и Метохија је интегрални и никад одвојиви део Србије. Али то није тема овог текста. Ни кључне дилеме у тренутку садашњем.
Питање је како пронаћи решење за најтеже питање у националној слепој улици, 10 година после проглашења независног Косова, кад је држава суочена са језивим западним притисцима. А Срби стрепе очи у очи пред дугим цевима и закрвављеним беоњачама албанских „чувара мира и реда“.
Од Србије се тражи само једно — да дозволи да лажна и криминална хероинска (не херојска) држава добије столицу у Уједињеним нацијама. Заузврат, не нуди јој се ништа. Баш ништа. Нула и ништица, што би рекао Хармс.
То је већ познато.
Повод за нову елаборацију: Александар Вучић, председник Србије је и у суботу је обелоданио да је највише учесника унутрашњег дијалога о судбини Косова и Метохије било за то да се настави путем „замрзнутог конфликта“. Да је то у овом тренутку и једини пут како Србија не би изгубила све.
Он је лично против тог „решења“, јер је на основу демографских и осталих истраживања дошао до закључка да проток времена, сам по себи, неће ићи у корист Срба.
Упркос ставу председника, који има најјачу политичку снагу и највећу одговорност у земљи, све јасније излази на површину да је „замрзнути конфликт“ у овом компликованом спољнополитичком моменту — једина могућа опција. И то не само за Србе. Већ и за Албанце.
Али враћамо се на догађаје од пре недељу дана.
Срби седе у влади познатог и признатог злочинца Рамуша Харадинаја у Приштини, а Албанци са подсмешљивом гримасом одбијају да формирају Заједницу српских општина. Договорену за асталом бриселских ћата задужених да одлучују о свему.
У Београд свакодневно стижу захтеви западних дипломатских „птичурина“ да поклекне и дозволи пријем Косова у УН. Србија се непрекидно „мами“ на наставак „дијалога“ како би миц по миц — капитулирала…
После само једног дана, после свега три сата, много тога се изненада изокренуло.
Упад ОВК терориста који се данас зову РОСУ у Косовску Митровицу, пребијање, хапшење и понижавање српских лидера и државних функционера, изазвали су преокрет.
Недељу дана касније, Срби нису у власти неосуђеног зликовца Харадинаја, а приштинским лидерима су дали рок да направе ЗСО или ће, у противном, наши сународници то учинити — сами.
Београд сада јасно и први пут званично каже: „Немамо о чему даље да преговарамо док се не испуни оно што је већ договорено. Тачка!“
И што је најважније, Србија, од које се очекивало да поклекне пред Вашингтоном и Бриселом, затражила је савет од Владимира Владимировича Путина. Затражила је подршку од Русије у данима када западне земље воде најжешћи дипломатски рат против Москве још од времена када је Берлински зид био стамен и неокрњен.
И, да, Србија је добила апсолутну подршку од Русије, док су западне земље после терора Албанаца у Северној Митровици позивале „обе стране на дијалог“ и, попут мисица, апеловале на мир… У преводу, нису осудиле Приштину. У преводу до краја, подржале су Приштину.
Јасно је, Србија је искористила брутално насиље Албанаца да изненада повуче кључне потезе на шаховској табли и подигне главу из тоталне дефанзиве.
Али маратонска битка тек почиње.
Лопта је у дворишту Вашингтона. Самим тим и у скривеним рововима албанских наоружаних јуришника који само чекају миг да крену на српски Север Косова.
Значи, моменат је критичан. Не само за Србе, већ и за Албанце.
Јер, јасно је, Србија уз помоћ својих савезника не би дозволила нову „Олују“. То је Београд свима дао до знања. А нови ратни сукоб на Косову и Метохији могао би да се претвори и у ново велико укрштање копаља великих сила изнад наших глава.
То не би на добро изашло. Ни за кога. То би могла да буде катаклизма.
Далеко су ствари догурале. Не може се пушком Београд натерати да капитулира и да дозволи Косову столицу у УН. Не може Косово у садашњој подели карата више ни да мрдне у остварењу своје лажне државности.
Као што ни Србија сада не може да поврати пун суверенитет над својом јужном покрајином. Нити може да натера Берлин, Париз, Лондон и Вашингтон да признају да је Косово — Србија.
А компромис и средње решење нису ни на видику. То не прихватају ни Албанци ни западни центри силе, иако би Србија можда и имала нека креативна решења за излазак из ћорсокака.
Зато је, чини се, једино решење за све — замрзнути конфликт. Парадоксално, само би се тако избегао прави сукоб.
Да сачекамо сви како ће се одвијати глобална гибања. Да спустимо лопту сви док се прекомпонује свет. Да признамо да се не може даље. Ни у једном правцу.
То је нужно и мудро, да се не би, због великих апетита, поново кола сломила над Србијом. Над Косовом и Метохијом. Да се избегну нове жртве на свим странама. Да се избегну порази и плач.
И на крају, вратили бисмо се на исто. За Србију би Косово опет био интегрални и неотуђиви део државе. За Албанце би било независно.
Јасно је да председник било које државе, па и Србије, не може да се залаже за конфликт, па био он и замрзнут. Али, како смо чули, управо то решење резултат је унутрашњег дијалога о Косову који се водио у Србији.
Некад је најмудрије чекати и јачати.
Доћи ће дан.
