Бомбе НАТО-а на Косову разнеле су стотине цивилних аутомобила, цивилних камиона и макета, и једва да су начеле југословенску артиљерију и оклопне снаге. Од „потврђена“ 744 поготка пилота НАТО-а током рата, истраживачи из америчког ратног ваздухопловства, који су касније провели недеље и недеље претражујући Косово и пешице и хеликоптерима, нашли су доказе за само 58 погодака. Наиме, војска Југославије и МУП Србије распоредили су на Косову око 200 старих румунских оклопних возила и транспортера типа ТАБ, који су својевремено добијени од Румуније још у време Чаушескуа у склопу неког бартер посла, а којима је одавно истекло време трајања и који су заправо били неупотребљиви јер ни моторе нису имали. Тако су полумаскирани румунски „Табови“ остављени по ивицама косовских шумарака и пропланака да их пилоти НАТО-а бесомучно гађају и бележе сигурне „поготке“. На копну, највећа копнена битка вођена је за нашу караулу „Кошаре“, та је битка непрекидно трајала 67 дана и наши војници издржали су бесомучне нападе ОВК, регуларних војних снага Албаније и специјалних командо-тимова из Немачке, Британије и САД.
Наравно, по завршетку рата амерички официри су се на терену врло брзо упознали са размерама својих промашаја, али је извештај о уништеним циљевима дуго времена био сакривен. Током борбених дејстава начелник Здруженог генералштаба оружаних снага САД, генерал Хенри Шелтон, неколико пута је изјавио „да су ваздухопловне снаге НАТО-а уништиле око 120 тенкова, 220 оклопних транспортера и до 450 артиљеријских оруђа у рату против Југославије“.
Врховни командант НАТО-а, генерал Весли Кларк, био је у томе много опрезнији, па је одговарајући на питање колико је југословенских тенкова и других возила уништено на Косову, увек одговарао само са: „Довољно“. Истини за вољу, Кларк је сумњао у тврдње ваздухопловства и покушавао је, бар у прво време, да прикаже тачну слику бомбардовања на Косову. Када је на крају рата командант југословенске Треће армије генерал Небојша Павковић изјавио да је на Косову изгубио само 13 тенкова, врховни командант НАТО-а је то назвао „српском дезинформацијом“. Али како су његови помоћници сугерисали да је Павковић можда и у праву, то је Кларк упутио на Косово специјални тим за оцену ефикасности гађања, МЕАТ. Тридесетак стручњака из америчких и ваздушних снага НАТО-а потврдили су да је бомбардовање било прецизно када су у питању биле фиксне мете као што су бункери и мостови. МЕАТ тим је констатовао „како су Срби заштитили један мост тако што су 300 метара узводно изградили лажни мост од полиетиленске фолије коју су растегли преко реке. НАТО је „уништио“ лажни мост седам пута. Макете артиљеријских оруђа биле су направљене од дугих црних стабала постављених на камионске шасије. Лансер ПВО система СА-9 био је израђен од метализованог картона од којег се прави амбалажа за млеко.
Када је генерал Кларк чуо те „непријатне“ вести наредио је нову истрагу на терену. Почетком августа 1999. године екипа МЕАТ вратила се у седиште ваздухопловних снага у базу Рајмштајн у Немачкој, са око 2.600 фотографија. Поднели су извештај генералу Валгеру Бегерту, заменику команданта ваздушних снага НАТО-а у Европи.
„Како то мислите, нисмо погодили тенкове?“, упитао је Бегерт. Кларк је реаговао на исти начин: „То није могуће, Срби су сакрили оштећена возила, одвукли су погођене тенкове“. Чланови МЕАТ тима су му одговорили да је немогуће одвући тенк од 50 тона, а да не буде трагова на терену. Ипак, тиму МЕАТ је наређено да направи нови извештај о погоцима. У року од 30 дана бригадни генерал Џон Корли је генералу Кларку предао нови извештај у којем се говори о „успешно погођена 93 тенка и 153 оклопна транспортера“, што није било далеко од података које је на крају рата изнео начелник Здруженог генералштаба генерал Хенри Шелтон. Корлијева екипа није вршила никаква накнадна истраживања, већ се ослонила искључиво на изјаве пилота. Но, за више од половину погодака за које је генерал Корли тврдио да су били „сигурни погоци“ постојао је само по један доказ, обично мутни видео-снимак из кокпита авиона, или бљесак експлозије снимљене уз помоћ сателита. Сателит региструје експлозију, али не и да ли је и било шта у тој експлозији и погођено.
Изван ваздухопловних снага Корлијев извештај је дочекан са тихим неповерењем. Кларков заменик, британски генерал Руперт Смит и његов начелник штаба, немачки генерал Дитер Штокман, саветовали су врховног команданта НАТО- а да не прихвати Корлијев извештај. И ЦИА је имала доста примедби на бројке у том извештају. Но, Пентагон је опет покушао да око тога нешто преправи и допуни. У јануару 2000. године секретар за одбрану Коен и генерал Шелтон ставили су Конгресу своја имена на званичан извештај о рату на Косову. Овај извештај на 194 странице био је тако лишен података да су и функционери Пентагона збијали шале у вези с тим. У извештај није била укључена Корлијева мапа на којој се види „да је НАТО уништио на Косову 93 тенка“. Међутим, у тексту се налази напомена: „Ова процена не садржи податке о количини погођених мобилних мета, или нивоу нанете штете“. У преводу, по речима једног високог функционера Пентагона, то значи: „Ово је мапа ваздухопловних снага о погоцима на Косову. Сматрамо да она не значи баш ништа“.
Како је време пролазило, америчка авијација и НАТО све су мање користили податке из Корлијевог извештаја. У бројним интервјуима генерал Кларк је одбијао да говори о бројкама, а Пентагон је оптужио медије да су они опседнути бројкама и пребројавањем, а не војска. Време је показало да амерички начин ратовања није никакав мит и да је бомбардовање цивила ефикасно, иако то покреће бројне моралне сумње и дилеме, а да када је реч о гађању војних циљева са великих висина оно је у случају рата против Југославије 1999. године било прецењено. Сваки главнокомандујући, који се не суочи са тим непријатним чињеницама, само обмањује себе. Моћ из ваздуха у рату против Југославије била је ефикасна само против цивилних мета, против војних циљева не. Цивили су били терорисани уз употребу еуфемизма „стратегијско гађање“ и то је и довело до тога да Београд пристане на Кумановски споразум.
