Посета српског председника Александра Вучића Румунији била је добра прилика да се и Срби и Румуни подсете пријатељства које веже два народа. Посета музеју Котроцени, где се чува сабља коју је кнез Михаило 1863. поклонио тадашњем румунском кнезу Александру Јону Кузи у знак захвалности што је овај пропустио товар са оружјем из Русије, симболички је указала на историјске корене румунско-српске сарадње.
На вишевековно пријатељство указао је и сам председник Вучић, подсетивши да Србија и Румунија никада нису ратовале. Румунија није признала једнострано проглашену независност Косова и жели да помогне Србији у изналажењу компромисног решења за јужну српску покрајину, које, како је Вучић рекао, постаје све већа мука за целу Европу, пошто многи знају шта су направили 2008. године.
Вучићеву изјаву одмах је прокоментарисао и шеф кабинета косовског председника Хашима Тачија Беким Чолаку речима да би Румунија прво требало да призна косовску независност, па да се тек онда укључи у решавање проблема.
Из Чолакуове изјаве испада да само оне државе које су признале независност Косова имају право да исказују мишљење поводом косовског проблема. Подсећамо да Румунија није једина чланица ЕУ која није признала независност Косова. Поред ње ту су и Шпанија, Грчка, Словачка и Кипар.
Због чега би њима било онемогућено да буду посредници, помагачи или заступници српских интереса у Бриселу? Ако не то, оно барем да посредују у изналажењу компромисног решења између Београда и Приштине? Зашто Вашингтон може да буде пријатељ Косова, док се на пријатељске везе Букурешта и Београда гледа са подозрењем?
Чолакуа, а и његовог шефа Хашима Тачија, очигледно боли то што Приштина све више губи лагодну преговарачку позицију коју је доскора имала, у којој се Приштина чврсто држи својих ставова, не прихвата компромисна решења, не испуњава договорено, а Београд је изложен снажним притисцима да прихвата све што се од њега тражи.
Чланице ЕУ које нису признале независност Косова то су урадиле из својих интереса, а не зато што заступају интересе Србије, каже Душан Пророковић са београдског Института за међународну политику и привреду.
„Оне су инсистирале на међународном праву, резолуцији Савета безбедности и сходно томе имале су у виду ситуацију на својој територији. Да ли ће оне заступати српске интересе зависи од пуно фактора. У сваком случају и Румунија, и Грчка и Словачка, и Шпанија, и Кипар, руководиће се неким својим, унутрашњим разлозима када буду доносиле даље одлуке и када се буду опредељивале према неким будућим споразумима између Београда и Приштине“, каже Пророковић.
Румунија се за непризнавање Косова определила због, како Пророковић каже, латентног сепаратизма у Трансилванији, као и низа нерешених питања која се протежу још из периода између два светска рата, а тичу се разграничења Румуније и тадашњег Совјетског Савеза.
Може се претпоставити да је на румунску одлуку утицало и стање у Молдавији, додаје Пророковић, која се у Букурешту сагледава као део румунског етничког простора, а донекле и као унутрашње питање. Сви проблеми између Придњестровља и Молдавије и те како имају утицаја на румунску политику, каже Пророковић.
„Са друге стране, мислим да Румунија сагледава регионалну безбедносну динамику и да схвата да би слабљење Србије вероватно угрозило неке њихове интересе у овом тренутку. Отуда и задршка коју показује према косовском питању и супротставља се ЕУ претходних десет година“, каже Пророковић.
Међутим, Пророковић је песимистичан када говори о румунском утицају на пријем Србије у ЕУ. Румунски утицај унутар бриселских структура раван је српском, каже он. У формалном смислу, ЕУ има стандарде по којима све државе могу да утичу на пријем других чланица, али је пракса сасвим другачија.
Некада се радило о договору Британије, Француске и Немачке, данас се ствари завршавају договором Немачке и Француске, при чему је немачка доминантан партнер. Пророковић каже да не би требало заборавити ни утицај Сједињених Држава, који је, како каже, већи него утицај свих источноевропских чланица заједно.
Чланице ЕУ које нису признале Косово саме су се организовале мимо Србије, каже Пророковић када говори о могућности стварања својеврсног „српског лобија“ унутар ЕУ.
„Шпанија је врло децидно и оштро реаговала када је усвајана стратегија о Западном Балкану, опет штитећи своје интересе. Колико сам упознат, Србија није имала никакву комуникацију са Шпанијом нити је улагала никакве амандмане и предлагала измене тог документа. Ми смо опредељени за даљи дијалог са Приштином, српски представници говоре о некаквом историјском компромису, међутим, друге државе наступају много оштрије. Не ради се само о Шпанији, и Кипар је издвајао своје мишљење о низу питања када су доношене одлуке унутар ЕУ“, каже Пророковић.
То што се државе-чланице ЕУ противе косовској независности мимо Србије, само говори да је Косово преседан у међународним односима који и те како плаши низ других држава, закључује Пророковић.
