Позив председника, чак и за војвођанске услове маргиналне Војвођанске партије (чији је слоган „Војводина није Србија“) Александра Оџића — да се Војводини додели статус републике у оквиру „федерализоване Србије“ и на „формирање фронта за одбрану северне републике“ — изазвао је буру у јавности.
Прво је реаговао српски председник Александар Вучић речима да је Србија демократска земља, али да, како је рекао, тај филм нећемо гледати јер то не желе грађани Војводине.
Након тога, председник Лиге социјалдемократа Војводине (ЛСВ) Ненад Чанак и његов заменик Бојан Костреш, сваки на свој начин покушали су да ублаже и оправдају Оџићев иступ.
Иако је пре двадесет година потписао документ којим се тражи да Војводина постане република, каже Чанак, проглашење Војводине за републику био је начин да се Косово задржи у саставу Србије, али од 1999, када је српска држава протерана са Косова, идеја Републике Војводине изгубила је суштину, рекао је он.
Према Кострешовим речима, сваки пут када се чује парола „Република Војводина“ ради се о „вапају представника грађанске опције“ који желе да скрену пажњу на нагомилане проблеме у Војводини.
Једини који није покушао да ублажи и на неки начин оправда Оџићев позив и укалупи га у политику Србије и постави га у контекст расправе о новом уставу Србије јесте Војвођански клуб, невладина организација која се отвореним писмом обратила председнику Србије оптужујући га да, како се каже, омета и дискредитује јавно изношење иницијативе и захтева за федерализацију Србије, у којој би Војводина била република.
Овако послагане вести за некога би значиле да је војвођански сепаратистички покрет нарастао до те мере да је само питање месеца, дана или сата када ће грађани Војводине масовно изаћи на улице и затражити референдум о проглашењу северне српске покрајине за републику, а можда и референдум за отцепљење Војводине од Србије.
Међутим, према речима историчара Саше Адамовића, резултати са последњих избора показују да је овај покрет у дефанзиви и, како каже, можда историјски на најнижем нивоу. Најзначајнија војвођанска сепаратистичка странка, ЛСВ, која је вршила власт у коалицији са Демократском странком, на последњим изборима претрпела је пораз, каже Адамовић.
Две деценије бирачко тело у Војводини, које је инклинирало ка идеји сепаратизма, веровало је да су Ненад Чанак и његова странка та опција која би могла да избори независност Војводине у спрези са Западом, током процеса разарања Југославије, објашњава Адамовић.
„Међутим, како су године пролазиле, а никако није долазило до реализације те идеје, очито је да је бирачко тело које је све ове године подржавало Ненада Чанка прилично разочарано његовом политиком. Последњи избори за покрајински парламент управо су то и показали, с обзиром на то да је ЛСВ, као водећа војвођанска сепаратистичка опција, заправо доживела дебакл“, каже Адамовић.
Годинама је појединачно најјача странка у Војводини била Српска радикална странка Војислава Шешеља, а резултати последњих избора показују да је сада најјача Вучићева Српска напредна странка. Дефанзива војвођанских сепаратиста у покрајинском парламенту показује да грађани Војводине не сматрају да је положај Војводине један од горућих проблема, додаје Адамовић.
„Са друге стране, у Војводини постоје неке друге, мање странке или невладине организације које заговарају политички сепаратизам Војводине у односу на Београд и које желе да ускоче на место Ненада Чанка и ЛСВ, али оне су у овом моменту прилично маргиналне, без много присуства у јавности и са веома малим бројем присталица“, каже Адамовић.
Каталонски пример дао је, у почетку, благ ветар у леђа и војвођанским сепаратистима, али није се показао пријемчивим за војвођанске присталице сепаратизма.
„Мислим да на том таласу војвођански сепаратисти нису ништа постигли и да је одлучна реакција шпанске владе и ЕУ да се супротставе каталонском сепаратизму на неки начин охладила усијане сепаратистичке главе. Са друге стране, мислим да је општа ситуација у Србији таква да је, с обзиром на проблем који Србија има са КиМ, у овом моменту војвођански сепаратизам на веома ниском нивоу и сасвим је могуће да би, без некаквог спољног импулса, он могао да тавори на политичкој маргини“, каже Адамовић.
Мирној ситуацији у Војводини, према његовим речима, доприносе и добри српско-мађарски односи, као и добра сарадња у владајућој војвођанској коалицији, коју сачињавају СНС, СПС и Савез војвођанских Мађара.
Војвођански сепаратизам нема дубље историјско утемељење. Према речима професора новосадског универзитета Дејана Микавице, историјско утемељење савременог војвођанског сепаратизма налази се у политици Комунистичке партије Југославије (КПЈ), односно оног дела војвођанских комуниста који је своју власт баштинио на тековинама устава из 1974.
„Уставним амандманима из 1968, а затим уставом из 1974, санкционисано је практично стање у којем је АП Војводина имала надлежности као федерална јединица. Чак је могла да управља државном управом која је постојала на територији Србије. У том контексту су после 1974. створене основне претпоставке да се приликом неких већих политичких, друштвених или европских и међународних турбуленција афирмише тај сепаратизам. Њему су опције реализације једино онемогућаване и спутаване у контексту апсолутног одбијања поверења од стране грађана“, каже Микавица.
Сепаратистички програм, како Микавица каже, војвођанских аутономаша, замрзнут је и толерисан од 2000. до данас, што, према његовим речима, није необично.
„Све оно што је била Србија и што је била одбрана њеног суверенитета, њене државотворне традиције, перманентно се доводи у питање после рата 1999, када је Србија остављена сама. Последице те трауме осећају се све до данас у томе што је то искуство, које је тада стечено код народа и државног руководства после 2000. и код овог данашњег, створена представа о томе да Србија не сме ни да се усуди да брани своје државне интересе“, каже Микавица.
Србија, слаба, усамљена и заплашена, представља идеалан терен за сваки сепаратизам, додаје он, па и војвођански. У том контексту, каже, опстаје и војвођански сепаратизам.
Ипак, Адамовић војвођанском сепаратизму не предвиђа светлу будућност. Ситуација у свету се, каже, радикално променила и снаге које би споља могле да подстакну војвођански сепаратизам губе утицај.
„Мислим да више не постоји ни расположење неких других странака, које су у Војводини иначе добијале много више гласова него сепаратистичке странке, да ни та врста сарадње не долази у обзир. Свет иде у другом правцу, нема више ни таквих унутрашњих импулса које би давале храну сепаратистичким апетитима, и ако се оваква ситуација настави, сепаратистички покрет у Војводини биће политичка маргина без озбиљног утицаја и упоришта у јавном мњењу не само Војводине већ и Србије“, закључује Адамовић, закључује он.
