Наиме, када се каже „олигарх“, првенствено се мисли на људе који су у кратком временском периоду успели да стекну огромно богатство током приватизације у Русији након распуштања Совјетског Савеза 1990. године, без обзира на то да ли су имали стварну политичку моћ, што израз „олигархија“ заправо подразумева. Први олигарси појавили су се за време либерализације тржишта које је спровео Михаил Горбачов, последњи лидер Совјетског Савеза — они су шверцовали велику количину робе попут рачунара и фармерки, које су биле јако популарне у то време, и продавали их углавном на црном тржишту и то за велики профит.
Потом, када је Борис Јељцин изабран за председника, олигарси су се појавили као група добро повезаних предузетника који су почели скоро ни од чега и обогатили се помоћу конекција са корумпираним чиновницима, што им је омогућило да постану милијардери, посебно због велике разлике између старих цена руске робе попут нафте, гаса и драгоцених метала, и цена које преовлађују на светском тржишту.
Они, међутим, тај новац нису инвестирали у руску економију, већ су све те милијарде сакрили на приватним рачунима на Западу, због чега су и добили надимак „клептократе“, те су постали екстремно непопуларни међу Русима и обично су се сматрали узроком многих немира у држави након распада Совјетског Савеза.
Током Јељциновог председавања олигарси су постајали све утицајнији у руској политици и имали су значајну улогу у финансирању поновног избора Јељцина 1996. године, а са важним информацијама о финансијским одлукама владе олигарси су могли лако да повећају своје богатство. Међутим, преломни моменат догодио се 1998. године, када је уследила финансијска криза у Русији која је јако погодила појединце.
Међутим, данашњи „олигарси“ нису нужно своје богатство стекли нелегалним путем, шверцом или пљачкањем државног буџета, већ су своје бизнисе пренели на Запад и створили империје баш као што то чине и тамошњи бизнисмени. Самим тим поставља се питање ко је ту на губитку, олигарси или Америка која ће остати без тих људи који путем својих компанија које пуне амерички буџет?
Познати руски економиста Владимир Рожановски мишљења је да уколико би Вашингтон заиста желео да се позабави тим проблемом, онда би требало направити разлику између оних који уживају којекакав имунитет из непознатог разлога и оних који су тренутно на власти и трпели би исте последице иако нису из тог миљеа.
Штавише, истиче он, ако говоримо о мерама америчких власти против оних који су се нелегалним путем обогатили, верујем да ће већина руске јавности такав став Вашингтона подржати, али само у случају да то не укључује политику дуплих стандарда.
„Ако би постојала жеља, могла би се утврдити тачна цифра новца који је извучен из буџета и пребачен на личне рачуне појединаца. Верујем да има пуно оних који не би хтели да се то деси, али исто тако постоји и велики број оних који то прижељкују. То је веома деликатно питање. У овом случају мора постојати апсолутна транспарентност, јер у супротном имаћемо случај са применом политике дуплих стандарда“, упозорава он.
Кад већ говоримо о количини капитала, указује Рожановски, треба нагласити да је већи део завршио ипак у Великој Британији, где су руски олигарси, али и они из Казахстана, као из земаља Заједнице независних држава, куповали прескупу некретнину. „У Америци ипак није такав случај, често путујем у САД и могу рећи да тамошња јавност о руским олигарсима ништа не зна, за разлику од Велике Британије“, закључује Рожановски.
Са друге стране, стручњак са московског Института тржишта фондова и управе Михаил Бељајев мишљења је да сад они, који су са својим капиталом бежали, ипак имају разлог да се „чупају за косу“, јер они нису из Русије бежали са капиталом да би се једног дана у њу и вратили, упркос понуди руског председника Владимира Путина да то учине некажњено.
Треба подсетити да је Путин руским олигарсима предложио такозвану „економску амнестију“, што би им дало могућност да врате капитал у Русију и да остану заштићени од кривичне или административне одговорности, а такође би били ослобођени и од плаћања пореза за претходни период. Уједно би та мера, како је тада саопштено из Кремља, заштитила руски бизнис од „бруталних и нетржишних претензија“.
„Међутим, за олигархе је велики проблем да се врате са својим новцем у Русију јер се свеједно плаше да неће моћи да га легализују. Осим тога, олигарси нису навикли да им новац тек тако лежи, да се не увећава и не доноси још већу зараду. Поента је у томе што у Русији за сада нема таквих инструмената помоћу којих би олигарски могли да уложе тај свој новац како би он радио за њих“, истиче он.
Иако би претње санкцијама могле да послуже као додатни импулс, оцењује Бељајев, то ће највероватније резултирати евентуалним враћањем одређене мање количине капитала које за олигархе представља „мање зло“, али свакако, како додаје, треба сачекати и видети колико су те мере заиста озбиљне и на кога ће се оне односити.
Бељајев напомиње и да је одређен део капитала већ враћен, што се може приметити и у статистичким подацима, будући да је на различитим основама у Русију ушло само од почетка године око 2,5 милијарди долара, те је уложен у државне обвезнице и куповину актива у Русији. „Али, ипак, мислим да за сада не вреди очекивати масовни повратак руског капитала“, закључује Бељајев.
