Оне су толико значајне и неопходне да, уколико их неко не схвати озбиљно, могуће је да буде бомбардован како би се уразумио и „ослободио“. Да ли је у питању човјекољубље или постоје и неки скривени (користољубиви) мотиви?
Економски либерализам значи слободно, државним границама и економским препрекама неометано кретање роба, људи и новца свуда по свијету. Подизање дотадашњих препрека вршено је кроз рунде тешких преговора, најчешће у оквиру Свјетске трговинске организације. Либерализација трговине је ишла корак по корак, у договореним временским роковима. Историјска искуства показују да се у овом процесу значајно испољила себичност и лукративност богатих земаља.
Прво су све препреке пале за трговину робама у којима су оне имале несумњиву предност, као у области производње машина и техничких уређаја. Посебно је било упорно инсистирање развијених држава да се свуда и што прије приступи либерализацији у финансијском сектору. Тражили су да њихове банке, у свакој држави гдје буду хтјеле, послују у статусу домаћих субјеката. Ризици по економије неразвијених земаља, у таквим околностима били би велики и многе су се државе (најупорније и најуспјешније Кина) опирале овим захтјевима. Разлог више је био у томе што су и саме развијене земље извршиле либерализацију својих унутрашњих прописа везаних уз финансијски сектор тек након више од деценије и по припрема и изградње пратећих институција.
Остварујући своје економске и политичке интересе у процесу глобализације, водеће земље свијета су често остајале без суштинских аргумената. Тада се приступило коришћењу аргумента о људским правима. Будући да се она одређују по западним стандардима, остале државе су далеко заостајале. Ако би се то питање прогласило најзначајнијим (што се најчешће и дешавало) добијала би се стратешка преговарачка предност. Логика је била сурово једноставна. Што више неку државу критикују због мањка људских слобода и права, она ће лакше отворити своје тржиште за фирме из земаља које јој приговарају из „разлога универзалне природе“.
Овај метод се посебно упорно примјењивао према НР Кини. У складу са својом хиљадугодишњом мудрошћу, Кинези су дуго трпјели и коначно рекли: „Највеће право човјека је да не буде гладан“. То је био први корак на путу који је Кину водио у фасцинантан унутрашњи преображај и динамичан свеукупни развој.
По природном праву и здравом разуму, најпрече људско право је слобода од глади, болести, необразованости, терора, насиља већине, агресије мањине… Општа декларација о људским правима и Конвенција о укидању свих облика (расне) дискриминације гарантују права на образовање, медицинску и социјалну заштиту и достојан стандард сваком грађанину. Иако је и сама ратификовала ове међународне конвенције највишег значаја, Америка није усвојила предлог да економска и социјална права буду саставни дио људских права.
По (неолибералном) концепту који она намеће остатку свијета, основно људско право се своди на слободу да — говорим, протестујем, носим оружје, инсистирам на мањинским правима, испољавам сексуалну посебност… Посебно су агресивни у домену тзв. ЛГБТ популације. Уважавајући сва права и ове групације, мора се уочити да њихово остварење, ипак, спада у домен јавног морала. У свијету „развијених“ људских права се, са разлогом, кажњава голотиња или уринирање на јавном мјесту, иако свако на њих има право у оквиру сопствене приватности.
Иако изгледа само као игра ријечи („Слобода да…“ и „Слобода од…“), у питању је судар свијетова. Његова централна тачка је у улози државе.
У либералном капитализму, у случајевима криза и економских ломова, држава увијек штити свијет капитала, науштрб обичних грађана, пореских обвезника.
У другом моделу, држава планира и подстиче пројекте од општег значаја, стара се о социјалној једнакости и брине о наредним генерацијама рјешавајући еколошке проблеме. Она штити и развија системе (образовни и здравствени прије свих) који утичу на стварни степен једнакости и остваривања људских права свих припадника заједнице.
Она ограничава права приватном капиталу када процијени да би укупне негативне посљедице његовог дјеловања по заједницу увелико превазишле остварени степен личне користи. Она поштује приватна права и слободе, али и исказује општи интерес којем је одлучна да служи.
За таква људска права и такву слободу се вриједи борити.
