„Не могу нам бомбе ништа,
Ни олуја нити киша,
Где се ова песма чује,
Тамо срце побеђује.“
Ај Кармела, песма револуционара из Шпанског грађанског рата,
иначе омиљена Ернесту Хемингвеју.
Ипак, како ствари стоје, у једном тренутку ћемо се „умешати“. У политичком смислу, наравно. Тада ће рат у Сирији постати и наш рат. Зашто?
Пре или касније, Запад ће тражити од нас да се одредимо, па сходно томе и да у међународним организацијама гласамо, али и да јавно те своје одлуке бранимо. У прилог тој тези иду и резултати новог америчког бомбардовања Сирије. Шта је тиме постигнуто? Тактички — готово ништа, пошто је сиријска противваздухопловна одбрана оборила 71 од 102 пројектила. Стратегијски — апсолутно ништа, пошто су у предвечерје истог дана сиријске снаге у потпуности ослободиле Источну Гуту. Зашто се онда прибегло тој, у сваком погледу скупој акцији? Одговор је једноставан: из политичких разлога.
Таквим потезима, мада они не мењају „стање на фронту“, наставља се „глобални идеолошки рат“, вазали (којима тепају да су савезници или партнери) држе у стању мобилизације, а ров према непријатељима продубљује. То је наставак свега што смо гледали претходних дана, од „случаја Скрипаљ“, до протеривања руских дипломата. Због тога ново бомбардовање Сирије има далеко већи значај од регионалног, блискоисточног оквира. За САД, уз лојалне Велику Британију и Француску, то је cause célèbre, посебан случај у сваком погледу. То је борба између „добра“ и „зла“, па ће се према критеријуму ко (макар донекле) прати „коалицију вољних“ вршити ново разврставање актера међународних односа.
На одређени начин, то нам новом књигом објашњава Медлин Олбрајт. Промотивна турнеја је управо почела, а самим насловом „Фашизам: Упозорење“, бивша америчка државна секретарка указује против кога се треба борити. Истина, у новом сочињенију Олбрајтова је добро поткачила и Доналда Трампа, оптужујући га понајвише за индуковање континуалних друштвених подела и нарушавање демократских институција. Ипак, амерички председник није и прва звезда те књиге, а после одлуке о бомбардовању Сирије можда ће у другом издању њему посвећено петнаесто поглавље бити и избачено. Највећа претња међународној безбедности су пре свих осталих Владимир Путин и Ким Џонг Ун, пошто се ослањају на бројне тактике као и фашисти двадесетих и тридесетих година ХХ века. Није мимоиђен ни председник Турске, такође почашћен целим једним поглављем и назван „Ердоган Величанствени“.
Наравно, ту је незаобилазан и Слободан Милошевић. У свету Медлин Олбрајт, мада она често бира речи, те фразама или дугим дигресијама покушава да то саопшти посредно, све је тако једноставно: Милошевић је фашиста, Путин је фашиста, Ким Џонг Ун је фашиста, Ердоган је фашиста. Асада да и не спомињемо: он је прешао на нови ниво, употребом бојних отрова постао је најгори фашиста од свих фашиста. Са друге стране су „она и они“, борци за демократију, људска права и универзалне принципе.
Спасиоци човечанства! Зато је за њих бомбардовање Сирије симболички важно (чак и када изостају конкретни „војни ефекти“ тог напада). То је борба против фашизма, која треба да резултира не само свргавањем Асада, већ и потпуним поразом Путина, коначним сламањем Ердогана, кључном претњом за Џонг Уна и у крајњој линији враћањем свих осталих који не буду пратили САД „на место које треба да им припадне у светској политици“. Међу осталима су Кина, Индија, Бразил, Иран, Индонезија, Јужноафричка Република и бројне регионалне силе. Ко им је крив када нису хтели да се боре против фашиста!?
Дискурс који се креира у западном јавном мњењу, илустративно приказан спомињањем нове књиге Медлин Олбрајт, јесте да после пола века поново присуствујемо глобалном сукобљавању између добра и зла. Између демократског, цивилизованог света и одвратних фашиста, варвара. С намером се утискује црно-бела текстура међународних односа, која се не може променити све док „добро“ не победи „зло“. Анализирајући актуелни тренутак из идеолошког ракурса и имајући увиду „аргументацију“ која се користи, Сирија за САД постаје можда и најбитнији „лакмус папир“ за сврставање и разврставање, то поприма елементе антологијске битке од које зависи судбина данашње цивилизације. Отуда и полазна констатација како ће баш поводом Сиријског рата уследити притисци да се определимо.
И, све су прилике, пре или касније, то ћемо морати и да учинимо. Сада ће многи питати: како, а да се никоме не замеримо? Па, у оваквим околностима замерити се некоме морамо. А определити се можемо — једноставно! Наше је да будемо на страни правде и истине. И да своју позицију бранимо снагом аргумената и убеђеношћу у исправност ставова. Међународна безбедност није нарушена зато што су „зли фашисти“, од Милошевића, преко Путина, до Асада, долазили на власт у различитим државама, већ зато што стари светски поредак нестаје, а његова идеолошка основа — неолиберализам — улази у своју терминалну фазу.
Присуствујемо насилним покушајима одржавања старог поретка производњом хаоса у готово свим неуралгичним регионима (Блиски исток је тек један од њих), као и вештачком оживљавању неолибералне идеје. Отуда оволико агресивности, звецкања оружјем, лажи, олаког етикетирања… Борислав Пекић у „Новом Јерусалиму“ детаљно описује како су француски револуционари 1794. године укинули право на одбрану осумњиченима. „Одбрана је проглашена демонстрацијом контрареволуционарног неповерења у Народни суд.“
Затим су забрањене све друге пресуде осим смртне или ослобађајуће. Напослетку, судови су одустали од ослобађања, па су сви осумњичени „од проституције до конспирације, од сумњивог порекла до киселог лица на сталним патриотским поселима“ проглашавани народним непријатељима. Што је Револуција „западала у дубљу кризу“ то је и више хаоса производила; хаос је подстрекивао насиље; а револуционари су на то одговарали својим насиљем, које су још и легализовали доношењем нових закона; ушло се у спиралу насиља која је производила нови хаос. Сви знамо како се то завршило! Зато је и јасно куда све ово у данашњим међународним односима иде. И како ће се завршити.
„Спасиоце човечанства“ ваља подсећати да су они одговорни за улазак у „спиралу хаоса“ пошто су у последње две деценије исувише често прибегавали, да се изразимо терминологијом Медлин Олбрајт, „фашистичким методама“, како би остварили одређене интересе. „Паљење Рајхстага“ смо гледали јуче на Маркалама и у Рачку, а данас приликом обарања путничког авиона изнад Донбаса или употребе „хемијског оружја“ у Дамаску и Думи.
Јуче да би се напала Србија, а данас да би се оптужила Русија или бомбардовала Сирија. Заборавља се и да је насилно „прекрајање граница“ у Европи, први пут после Хитлера, започето 1999. године агресијом НАТО-а на СР Југославију. Прећуткује се ко је и како извршио највеће етничко чишћење на Континенту још од 1945. године и каква је у свему томе била улога водећих држава „старог поретка“.
Али, што је још важније, треба им одговорити и да је њихова „слика света“ искривљена, нереална. То што раде није морално, па самим тим не може бити ни исправно. Они се не залажу за праве вредности. Ми то чинимо. Ми смо ту сасвим у праву. Зато што свет није „црно-бели“, нити се кроз такве наочаре може гледати било шта у животу.
Почео сам са омиљеном револуционарном песмом Хемингвеја, па да са чувеним америчким писцем и завршим. Он је био убеђен да се одсудна битка против фашизма води у Шпанији (као и Џорџ Орвел, Пабло Пикасо, Пабло Неруда, Федерико Гарсија Лорка, Андре Малро, Луис Буњуел, Марта Гелхорн и многи други), а на честа запиткивања зашто подржава револуционаре отписао је: „О моралу знам само толико, да је морално оно после чега се добро осећате, а неморално оно после чега се осећате лоше“. Када од нас буду тражили да се изјаснимо, не смемо заузети став због којег ћемо се икада у будућности осећати лоше.
Морамо бранити „добро“ онако како га ми схватамо, а не оно што други покушавају да прогласе „добрим“. Зато не можемо, нити треба да пратимо „њих“. Због тога ће Сиријски рат и за нас постати cause célèbre. Иако у њему наша војска неће учествовати, сукобљаваћемо се због погледа како светски политички систем треба да функционише, као и због темељних принципа, као што су право на слободу, могућност избора и легитимност моралних образаца.
