Дан после удара западне коалиције по циљевима у Сирији, после чега су много стрепели од сукоба ширих размера, амерички председник Доналд Трамп прогласио је успех речима: „Мисија је завршена“.
Ову фразу амерички политичари систематски су избегавали још од времена мандата Џорџа Буша Млађег, који је својевремено прогласио успех у Ираку. Са покличом: „Мисија је завршена!“, чини се, дошао је и крај ракетирању Сирије.
Међутим, шта следи? Преговори? Са ким, где? Преговори су безуспешно одржавани и у Женеви и у казахстанској престоници Астани.
Западњачко бомбардовање Сирије нимало није променило стање на терену — снаге легитимне владе из Дамаска и даље под контролом држе највећи део земље, а доказа да су баш те снаге извршиле напад хемијским оружјем и даље нема. Заправо, не зна се ни да ли је било икаквог напада хемијским оружјем.
У сваком случају, свет је престао да се тресе од страха хоће ли борбена група „Хари Труман“ изазвати трећи светски рат. У тренуцима када човечанству пада камен са срца чини се да је свима дошло до мозга да треба сести за преговарачки сто, а Трампове речи да је мисија завршена могу управо да упућују на то.
Као да су Америка и њене савезнице намерно довеле кризу до пуцања како би се отворио простор за преговоре, што би могао да буде и показатељ да ниједна велика сила не жели конфликт ширих размера. Са друге стране, ракетирање Сирије и „успешан завршетак мисије“ могли би да послуже Трампу као олакшавајућа околност пред „дубоком државом“ која га све време мандата опструише, да отпочне преговоре са Русијом о свеобухватној нормализацији односа.
На ову тезу у својим анализама указивао је, како каже, бивши југословенски министар спољних послова Владислав Јовановић. Обрачун две највеће нуклеарне силе је искључен, каже он, јер ниједна од њих не жели да буде уништена. Оно што није искључено јесте борба за утицај у појединим регионима света.
Западна интервенција у Сирији била је мање-више унапред усаглашена представа јер амерички напад није извршен нити на сиријску војну силу, нити на сиријске војне објекте, већ на неколико зграда за које се претпоставило, мада никада није доказано, да представљају хемијска постројења, каже Јовановић.
„Према томе, то је нешто што је морало да се изведе да би се постигао неки ефекат. Логично је да је тај ефекат био потребнији Америци него другима, јер Трамп је морао да се бори за добијање излазне карте за нормализацију односа са Русијом и за оно што је најавио — боље економске односе и обуставу трке у наоружању. То је нешто што је у интересу обе земље и целог света. Он то не може да уради у загрљају такозваних ратобораца, јастребова који га уз то узнемиравају и наводним претходним тајним везама које је имао са руском страном, тако да је морао да им предочи шта је алтернатива такве њихове политике. Алтернатива је довођење односа двеју земаља до војног усијања, а то је нешто што је катастрофа за обе“, објашњава Јовановић.
Због свега тога не изненађује што је реакција Русије на, како Јовановић каже, целу представу, била само реторичка, чак није излазила ни из оквира досадашњих осуда америчке политике који нису били у сагласју са међународним правом, нити су добијали сагласност УН.
Још треба времена да се види да ли је представа око Сирије постигла ефекте. Видећемо хоће ли бити сметњи и опструкција америчке „дубоке државе“ или ће и она схватити да су разговори и нормализација односа најбоља одбрана од сваке врсте компликација и тешких криза, сматра Јовановић.
Оно што је могуће да се догоди је још једна или две демонстрације америчке војне моћи, уколико демонстрација од пре неколико дана није била довољна. Та демонстрација, према Јовановићевим речима, не би била уперена против Русије или Кине и њихових интереса, већ би се амерички бес искалио на, како Јовановић каже, мањем партнеру који нема могућности да одговори, а да то не буде бацање рукавице у лице Русији или Кини.
Преговори могу да почну и одмах, међутим, највероватније ће доћи до мањих одлагања, затезања и повремених застанака, јер ће долазити до, каже Јовановић, бочних удара „дубоке државе“.
„Највероватније је да ће тај процес бити незадржив јер алтернатива је неприхватљива чак и за ’дубоку државу‘, јер Америка не сме да буде изложена највећим ризицима. Свако ко прихвати такво излагање не води добро политику. Према томе, он (Трамп) је на неки начин добио једну рунду, сада почиње друга са повољнијим околностима за њега, али пошто је он сам доста непредвидив, може да поквари своје шансе са неким искакањима која нису довољно издржала пробу разума. Тако ипак морамо да будемо мало опрезни“, упозорава Јовановић.
Постаје све јасније шта је Трамп желео са нападом на Сирију, каже историчар Саша Адамовић — он је извео нешто што је већ урадио, када је изведен и напад на сиријску базу Шајрат пре око годину дана.
Тада се све завршило одласком тадашњег државног секретара Рекса Тилерсона у Москву и састанцима са руским колегом Сергејом Лавровом и председником Владимиром Путином, подсећа Адамовић.
„Онај ко је хтео да на ствари у Сирији гледа сасвим реално и објективно, могао је да примети сличну матрицу по којој је поново поступио Доналд Трамп. Извео је још један наводни напад на Сирију, у тренутку када је, по свему судећи, ’дубока држава‘ извела још једну диверзију наводним тровањем гасом сиријских цивила. Дубока држава, главни Трампов противник на домаћем терену, од првог тренутка покушава да дезавуише и саботира његову спољнополитичку агенду, где су се добри односи са Русијом увек високо котирали“, објашњава он.
Не би било изненађујуће, наставља Адамовић, да се криза око Сирије заврши састанком Трампа и Путина и подсећа да је амерички председник у јеку отказивања гостопримства руским дипломатама у САД позвао руског колегу да посети Белу кућу.
„Видели смо да је после ове акције, а јасно је из САД речено да такозвани напад на Сирију није и напад на руске интересе у тој земљи, потез Доналда Трампа био нека врста ударца ’дубокој држави‘ и ако све буде онако како треба, цео овај процес завршиће се дуго очекиваним сусретом председника Русије и САД“, предвиђа Адамовић.
Билатерални сусрет два лидера означио би, према Адамовићевим речима, нови почетак. Овог пута, Трамп се, каже он, поново измигољио дубокој држави, није са њом ушао у конфликт, задовољио је домаће јавно мнење показавши да је јак председник, али није одустао од идеје повлачења САД из Сирије и избегао је директну конфронтацију са Русијом, закључује Адамовић.
Амерички медији почели су да се баве значењем америчке мисије у Сирији која је, према Трамповим речима, окончана. Ако америчка мисија буде окончана преговорима који ће Сирији и Блиском истоку у целини донети решење, и Блиски исток, али и цео свет ће моћи да одахну са олакшањем.
Још би боље било да у цео пакет уђу и преговори о нормализацији односа са Русијом. То ће бити дуготрајан процес, вероватно са честим застојима, међутим, искуство показује да су дуги и напорни преговори увек бољи од краткотрајног рата. Поготово ако се ради о две највеће нуклеарне силе на свету.
