Године 1877. јапански цар гледао је како његова рођака, принцеза Казу, умире од болести зване каке. У питању је било медицинско стање од којег отичу ноге, а говор се успорава. Парализа је чест пропратни симптом болести, а ни смрт није ретка, најчешће због застоја срца.
Како пише портал „Атлас обскура“, цар Меиђи боловао је од исте болести скоро цео живот. Због тога је улагао огромне количине новца у проналазак лека.
Мистериозна болест толико је узела маха да је у то време доведен у питање опстанак не само цара, већ и његове породице, и читаве јапанске владајуће класе. Наиме, велика већина болести погађа сиромашне, али каке је била болест богатих. У Токију је била толико распрострањена да је добила колоквијални назив „болест града Едо“ (стари назив за Токио).
Годинама касније, испоставило се да је 'кривац' био је обичан полирани бели пиринач, тада статусни симбол у Јапану.
У питању је избељена верзија ове намирнице, која пролази кроз дуготрајан процес и захтева много уложеног рада и труда. Чак и уз модерне машине релативно је тешко огулити чврсту спољашњу опну зрна пиринча, а управо због високих трошкова производње само су богати Јапанци јели бео пиринач — неки од њих и искључиво ту намирницу.
Оно што се данас зна јесте да се гуљењем опне уклања и тијамин, односно витамин Б1. Када људима или животињама недостаје Б1, долази до развоја болести која данас носи назив бери-бери и долази у два облика. Влажан бери-бери погађа срце и крвне судове (затајење срчаних комора, проширење крвних судова, едеми), док суви изазива симетрични губитак сензорне, моторне и рефлексне функције на крајевима удова. Болест може да захвати и мозак (енцефалопатија), што води у кому и смрт.
Болест није била позната у Јапану, нити је постојао лек за њу, па су бројни људи прибегавали разним алтернативним методама. Поједини лекари прво су говорили пацијентима да морају да једу специфичну храну, други су палили сушени дивљи пелин како би подстакли циркулацију… Понекад се дешавало да људи потпуно случајно успеју да помогну оболелима.
Један лекар препоручио је пацијентима да се бар накратко одселе из Токија, па су они били присиљени да једу непрерађени пиринач јер бели није био доступан. Унос витамина Б1 олакшао је симптоме болести, због чега се појавило веровање да је у питању локална болест из воде или тла око Токија.
Проблем је већим делом решио лекар Такаки Канехиро, који је приметио да код западњака не постоји бери-бери, па је био уверен да је реч о исхрани. Веровао је да би храна богата протеинима могла да помогне у лечењу болести, али није могао то и да докаже. Тек након што је провео експеримент на морнарима, где је у један брод укрцан бели пиринач, а у други обичан јечам, постало је јасно да јечам помаже у излечењу бери-берија.
Бирократија није била толико уверена у то, па је јечам уведен у исхрану војске тек након руско-јапанског рата у којем су десетине хиљада војника страдале од бери-берија.
Експрес.хр
