Непотврђене гласине о кинеској бази у Пацифику прво је пренео „Ферфакс“, који се позвао на неименоване изворе, уз напомену да до формалног предлога још није дошло. Ипак, у извештају се наводи да је могућност изградње кинеске базе у близини Аустралије била тема састанака „на највишем нивоу у Канбери и Вашингтону“.
Према том извештају, база на мање од 2.000 километара од аустралијске обале би Пекингу „омогућила да покаже војну моћ у Пацифику и тако поремети дугорочну равнотежу у региону, чиме би потенцијално увећала ризик сукоба између Кине и САД“.
Овде је реч о острвској држави Вануату, која има веома блиске односе с Кином. Управо та земља је једна од ретких која је отворено подржала Кину када је изградила вештачка острва у Јужнокинеском мору, што је код већине западних земаља, укључујући Аустралију, изазвало велику забринутост.
Кина је Вануатуу донирала и војна возила, уложила је милионе долара у инфраструктуру, а на Кину отпада више од половине спољног дуга Вануатуа од 440 милиона долара.
Као што се могло и претпоставити, могућност изградње кинеске војне базе наишла је на осуду америчких савезника у региону, посебно Новог Зеланда и Аустралије.
Аустралија би ту могућност могла да искористи како би оправдала обнову сопствене милитаристичке спољне политике. Аустралија је, примера ради, прошле године слала бојне бродове у Јужнокинеско море, а пре само неколико месеци отворено је најављивала слање још више пловила као одговор на „кинеску експанзију“.
Из Аустралије је према Јужнокинеском мору испловио британски бојни брод „ХМС Садерленд“, а Америка је у исте воде слала војне бродове прошлог месеца, као и у јануару. Осим тога, Трампов предлог за амбасадора у Аустралији је познати антикинески јастреб Хари Харис.
У знак солидарности с Аустралијом, премијерка Новог Зеланда Џасинда Ардерн се јавно успротивила „милитаризацији“ Пацифика. Заменик премијера Винстон Питерс, познат по звецкању оружјем према Кини, рекао је да Нови Зеланд мора да се „истакне“ и да „уради много више у Пацифику“.
Он је позвао и на нове велике инвестиције у пацифички регион, чиме се додатно удаљио од учешћа Новог Зеланда у кинеском монументалном пројекту Пута свиле, иако је претходна Влада Новог Зеланда већ потписала меморандум о разумевању у вези с тим пројектом.
Целу причу о овој бази демантовале су и Кина и Вануату.
„Нико у Влади Вануатуа никада није разговарао о било каквој кинеској бази у Вануатуу. Ми смо несврстана земља. Не занима нас милитаризација“, рекао је министар спољних послова Вануатуа Ралф Регенвану.
Кина је овај извештај отписала као „лажне вести“.
У тексту за РТ, новозеландски аналитичар Даријус Шахтамасеби пита се: „Ако су и Кина и Вануату негирале целу причу, шта се онда дешава? Случај затворен, зар не?“
Кина је до сада имала само једну базу изван своје територије, и то у Џибутију, на Рогу Африке. Формирање те базе наводно представља „први бисер у огрлици“ која настаје на морској рути која повезује Кину и Блиски исток.
Према писању листа „Дипломат“, постоје „кредибилни извештаји“ према којима Кина планира отварање војних центара на локацијама као што су Источни Тимор, Азурска острва у средишту Северног Атлантика, у заливу Валвис (Намибија) у Јужном Атлантику, као и у Гвадару (Пакистан), а наводно и у Шри Ланки.
Кинески војни званичници, као и представници Пакистана, негирали су план о изградњи базе у луци Гвадар у Балуџистану, иако су првобитне спекулације дошле од кинеских војних званичника, а не од западних медија.
„Звучи познато?“, пише Шахтамасеби.
Да се вратимо теми Вануатуа. „Ферфакс“ наводи да би кинески пројекат у тој острвској држави „вероватно био спроведен постепено“, а почео би споразумом према којем би кинеским бојним бродовима био омогућен приступ лукама у Вануатуу, уз одржавање и сипање горива.
У извештају се додаје и да је Кина већ уложила велика средства у ново пристаниште на острву Еспириту Санто, што је нарочито изазвало забринутост Аустралијанаца.
Овде ствари постају интересантније. У Луганвилу на острву Еспириту Санто била је смештена једна од највећих војних база у целом Пацифику током Другог светског рата. Геостратешки значај тог острва тешко може бити пренаглашен. Онај ко контролише Вануату, контролише ваздушну и морску путању између Америке и Аустралије. То је преломна тачка не само за САД, него и за њихове локалне савезнике Аустралију и Нови Зеланд.
Подсећања ради, управо Америка има близу 1.000 база широм света, укључујући и базе у пацифичкој регији. Ни Аустралија ни Нови Зеланд, међутим, ниједном нису критиковали америчко војно присуство у региону, као ни било где у свету.
Шахтамасеби подсећа и на речи аналитичара листа „Дипломат“ Дејвида Брустера, који је послужио као глас разума у целој причи о милитаризацији Пацифика.
„Без обзира на то да ли је прича о Вануатуу тачна или не (а вероватније је да није), Аустралија би морала да боље разуме све израженије кинеске интересе у Јужном Пацифику. Ако Аустралија себе види као регионалног лидера, онда мора да покаже лидерство у избегавању милитаризације Јужног Пацифика. Уместо што изолује Кину, Аустралија би требало да нађе начин да сарађује с Кином тако да не оштети аустралијске стратешке интересе. Ова питања неће нестати сама од себе“, пише Брустер.
„Када би само Запад прихватио Брустерове савете, регион би могао да избегне очекивану катастрофу“, закључује Шахтамасеби.
