Према писању београдских медија, у Вашингтону ће 4. маја група бивших високих званичника америчке администрације представити план свеобухватног ангажмана САД на Балкану.
Ова сазнања је потврдио бивши амерички амбасадор у Београду Камерон Мантер, данас директор америчке невладине организације Ист—вест института, који је објаснио да је реч о извештају о студији којом би требало да се „осигура фокусирана пажња САД и ЕУ на Западни Балкан, која је занемаривана у протеклих десет година“ и у којој се „траже решења за актуелне проблеме која нису заробљена у политичкој прошлости“.
Према речима историчара Саше Адамовића, интересантно је да овај предлог Ист—Вест института долази пола године након предлога Атлантског савета, такође невладине организације која се бави питањем Западног Балкана и односима међу њеним државама. Та организација је, подсећа наш саговорник, нудила историјско помирење између Сједињених Америчких Држава и Србије, као и америчко посредовање у решавању односа између Приштине и Београда.
Могуће је да овај нови план садржи нешто слично, додаје Адамовић, а чињеница да ће га представити Камерон Мантер, бивши амбасадор САД у Србији, у чијем мандату је Косово прогласило независност, може да нам укаже на то какви би то могли да буду предлози и у ком правцу би ишли.
„Мантер је уочи председничких избора у Америци, у једној изјави за нашу јавност рекао да би за Србију и Србе било најбоље да на изборима победи Хилари Клинтон јер, како је навео, она одлично познаје Србију и регион. Мало Срба би се сложило са његовом идејом и, на нашу срећу, тако нешто се није десило, али та његова изјава говори заправо из ког миљеа он долази“, каже Адамовић.
Реч је, појашњава наш саговорник, о интервенционистичком спољнополитичком миљеу у Сједињеним Америчким Државама, односно кругу људи који, без обзира на то да ли су из Демократске или Републиканске странке, имају глобалистичку визију света и залажу се за интервенционистичку спољну политику САД.
„Каква је то политика нама би требало одавно да буде јасно, без обзира на увијени дипломатски речник који можемо да приметимо у Мантеровим наступима. Јасно је да његови предлози подразумевају обнављање активности САД на Западном Балкану, у Југоисточној Европи, и да ће подразумевати притисак на Србију да призна независност Косова, односно да дозволи такозваном Косову столицу у УН. Остали предлози вероватно укључују и притисак на Републику Српску тј. покушај да она нестане“, указује Адамовић.
Наш саговорник напомиње да је и сам Мантер рекао да његов институт има жељу да обнови утицај САД и ЕУ на Западном Балкану, јер „тај утицај недостаје у последњих десетак година“.
Он исправно примећује да се од тада свет радикално променио и да у нашем региону постоји утицај и неких других великих сила, попут Русије и Кине, као и једне регионалне силе — Турске. Очито је да бившим америчким дипломатама који имају интервенционистички приступ у спољној политици сметају ти утицаји на Балкану, с обзиром на то да они мисле да би ту морао да постоји монопол Сједињених Америчких Држава и Европске уније.
Са друге стране, истиче наш саговорник, јасно је да у овом моменту Вашингтон, односно администрација Доналда Трампа, нема Балкан високо на листи својих спољнополитичких приоритета, а ми бисмо са наше стране могли рећи да у овом тренутку то уопште није лоше.
„Очито је да су амерички спољнополитички приоритети пре свега Северна Кореја, Иран, трговински односи са Кином и решавање ситуације у Сирији. Јасно је, а то и Мантер примећује, да у овом тренутку не постоји никакав предлог од стране америчке администрације шта би требало урадити на Балкану, што за нас, понављам, уопште није лоше“, каже Адамовић.
Јасно је, каже он, да је после предлога Атлантског савета, овај други предлог нека врста притиска на Трампову администрацију и покушај да се она приволи да пристане на ту пројектовану политику на Балкану.
„У овом тренутку је врло упитно да ли они могу да изврше такав утицај, с обзиром на то да је за новог државног секретара изабран Мајк Помпео, особа коју присталице Доналда Трампа сматрају ’својим човеком‘. Дакле, велико је питање колико би такви предлози уопште могли Помпеа да дотичу, имајући у виду да су пред њим у Стејт департменту значајни задаци — пре свега да заврши посао који није успео да заврши бивши амерички државни секретар Рекс Тилерсон, да очисти те Аугијеве штале америчке спољне политике одакле је заправо све време, од избора па до данашњих дана, ишао негативан однос према Трамповим спољнополитичким иницијативама, да не кажем да су одатле често долазиле и одређене саботаже у америчкој спољној политици“, истиче Адамовић.
Он, међутим, не искључује могућност да иза Мантерове „стратегије за Западни Балкан“, стоји и лобирање власти у Приштини јер је, каже, добро позната њихова жеља да у такозваном преговарачком процесу са Београдом, са њихове стране и као њихов главни спонзор буду Сједињене Америчке Државе.
„Они траже подршку управо тамо где су је одувек и имали — код људи који су им омогућили то нелегално самопрокламовање њихове такозване ’независне државе‘. Ова прилично грозничава дипломатска активност говори да је у питању велика журба да се питање признања такозваног Косова што пре заврши, с обзиром на неизвесност онога што би могло да се деси у будућности. Наравно, треба имати на уму да све те америчке невладине организације које окупљају пре свега бивше дипломате или спољнополитичке стручњаке углавном чине људи који су све ово време подржавали независност Косова и они желе да то њихово ’животно дело‘ доведу до краја. То је желела и Хилари Клинтон као председнички кандидат, и то је у кампањи отворено говорила. Међутим, с обзиром на ову промену у међународним односима, пристајање на сваку иницијативу која нам долази из таквих кругова, за Србију у овом тренутку може да буде веома опасно“, упозорава Саша Адамовић.
