За почетак, наши државници могли би јасно свима да предоче:
Ми нисмо никакав Западни Балкан. Западни Балкан не постоји. Западни Балкан није никаква ни географска категорија. То је измишљена кованица која не значи ништа. Наша држава се зове Србија!
Дакле, у чему је суштина подвале са синтагмом „Западни Балкан“, који нам се постепено и све јаче сервира скоро двадесет година до мере да смо и сами почели да верујемо да то „чудо“ стварно постоји?
Најпре, рекосмо, у географији нема Западног Балкана. Као што нема ни источног, јужног и северног Балкана које нико никад није ни поменуо. Наука познаје само Балканско полуострво (чак и то за многе географе био дискутабилан термин јер су сматрали да је адекватнији назив Динарско полуострво) и Србија се налази у његовом средишту, а не на западу.
Западни Балкан није забележила ни историја. Ни у тој науци не да није утемељен појам, него се и не помиње у вишевековним папирима и књижуринама.
Западни Балкан је, значи — политичка подметачина смишљена са тачно одређеним циљем.
Први пут, Западни Балкан се појављује као термин, случајно или не, 1999. године на развалинама Југославије. У Западним медијима постепено је почео да се уводи као шири појам за све бивше југословенске републике, само што је из тог „корпуса“ избачена Словенија, а додата му Албанија.
Од 2000. године „Западни Балкан“ се све чешће и у службеним и званичним круговима у Америци и Европској унији користи за — постконфликтне, „недовршене“, мање или више окупиране и раздробљене земљице у „овом региону“.
Званична Хрватска се бунила што су и њој „пришивали“ етикету „Западни Балкан“, па је успела и званично да напусти то „друштво“ када је постала чланица ЕУ.
У тој неформалној групи балканских „кажњеника“ који чекају светлу европску будућност остали су — Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија, Албанија и Србија. Наравно, за западне силе које су саучеснице у распарчавању Србије, ту је и непризнато Косово које Шпанци својим последњим дипломатским акцијама прецртавају.
Тренутно формулацију „Западни Балкан“ слушамо сваки дан. Европска унија чак има стратегију за Западни Балкан. А 17. маја се у Софији одржава први Самит Европска унија — Западни Балкан.
Управо је завршена конференцију у Београду „Нове перспективе за Западни Балкан“, оснивају се и невладине иницијативе за Западни Балкан, готово сваког месеца имамо форуме и седељке са сличним називом… Понавља се као насилна мантра сваког дана. Убацује се у колективну подсвест. Западни Балкан као хендикепирано чедо Европе коме треба старатељ.
Поента је јасна, тај назив се постепено институционализује. Земље које су у великој мери учествовали у разваљивању Југославије сада покушавају да на том простору створе политички (али и војно) окупирану територију коју контролишу.
Све се одвија наравно под фирмом велике бриге Европске уније да се „Западни Балкан“ интегрише у њихову заједницу. А у ствари да се подручје држи у шаци, а да се истински никад не придружи Унији или, у најбољем случају, да буде „друга лига“ ЕУ.
Да поентирамо, право значење синтагме „Западни Балкан“ није западни део Балканског полуострва већ је право значење — Балкан који припада Западу. Балкан који је у чељусти Запада. Балкан потпуно отргнут од било каквог утицаја Руске Федерације.
Јер како другачије повезати посвађане земљице које чине „овај регион“ или „ове просторе“, што су такође одвратно рогобатне кованице којима се обесмишљава суверенитет свих држава „Западног Балкана“.
Какве више има везе војно неутрална Србија са Црном Гором која је чланица НАТО-а, или нефункционална Босна и Херцеговина са Македонијом којој такође прети унутрашњи распад. Ма никакве.
Зато државници из Београда јасно треба да подвуку црту и да поруче:
Нисмо ми никакав Западни Балкан! Желимо мир са суседима. Али не делимо судбину ни са ким. Много смо жртава поднели због обе Југославије. Доста нам је лажног и вештачког братства.
Ми смо самостална и суверена држава са две аутономне покрајине — Војводином и Косовом и Метохијом.
Толико можемо!
