У интервјуу за Спутњик Божовић говори о томе како види Црну Гору после предсједничких избора, као и о положају српског народа.
Божовић описује и како у Црној Гори делује, како каже, „тим Б“, који сачињавају одређене политичке партије, медији и невладине организације. Он има задатак да се након евентуалне промјене власти у Црној Гори сачувају све кључне тековине владавине Мила Ђукановића, као и да гарантује да ће Црна Гора наставити свој државни живот као амерички протекторат, истиче Божовић.
Свједоци смо да се протекле недеље дигла велика прашина поводом билборда у Будви постављених у славу ослобођења Будве 1918. године од стране српске војске. Противници тог чина тврде да није у питању било ослобођење, већ „окупација“. Како видите тај случај и куда то води црногорско друштво?
— У режимском поступању, уочава се доследност фалсификаторског приступа. То се, прије свега, односи на чишћење историје од чињеница које „оптерећују“ покушај стварања новог, дукљано(про)филног човјека. А оптерећује готово све, јер је цјелокупна историја прожета „неприхватљивим“ српским идентитетским кодовима. Зато је, да се не би поткрала каква непријатна чињеница, најсигурније потпуно уклонити историју, користећи се популарном мантром неоколнијалног подаништва — „Окренимо се будућности!“ Сјетићете се колико су само енергије утрошили да, на примјер, Гаврила Принципа упишу у терористичке регистре. А све у покушају да образац ропског менталитета изједначе са политичком и животном мудрошћу. Штошта је морбидно, заправо перверзно у заносу овдашњег режима историјским сјенима некадашњих окупатора. Ето, испоставља се и кроз овај „будвански случај“, да су посебно осјетљиви на „скрнављење“ слике о аустроугарској, а потом и њемачкој „цивилизаторској“ улози.
Стога, јасно је да свако чисто подсјећање на стварне ослободиоце, а уз то још и кад су у питању Срби, нарушава издајнички дремеж власти и слику коју брижљиво стварају у очима нових окупационих господара.
Какав је тренутни положај српског народа у Црној Гори? Да ли он, по вашем мишљењу, временом бива бољи или гори?
— Последње питање је наизглед лако. Бројни статистички параметри стварности Црне Горе бјелодано доказују да су Срби под притиском системске дискриминације, односно већ дубоко у зони апартхејда. Ако се становиште веже за тај контекст, јасан је одговор на постављено питање.
Међутим, постоји и она помало неухватљива менталитетна одредница која је много пута усмјеравала точак историје на овом простору — инат. Извјесно дјелује и у овом времену. Срби у Црној Гори, очеличени вишедеценијском тортуром, данас су врло жилави и борбени. Стога, вјерујем да је њихово стање духа знатно боље него код остатка привилеговане друштвене заједнице. А то јесте огромни капитал у наступајућем, вјерујем врло изазовном времену.
Након уласка земље у НАТО, колике су шансе да се Црној Гори догоде суштинске промјене? Како у том смислу видите црногорску опозицију? У којој мјери су опозиционари у глобалу спремни да одступе од пута који је трасирала актуелна власт?
— НАТО, као и одређене неформалне структуре утицаја и моћи Запада, одржава и власт и један дио формално (про)опозиционих структура у стању сталне напетости у којем се мијешају страх, ишчекивање и нада. Власт се налази под константним притиском пружања нових, озбиљнијих доказа пуне лојалности, као и страха да ће се милост господара преселити негдје друго. Са друге стране, „тим Б“, у ком се налазе неке политичке партије, медији и невладине организације, приказује раскошнији поданички таленат, а своју наду храни „грантовским мрвицама“ и другим изразима благонаклоности америчких „пријатеља“.
Игроказ у ком учествује режим и „тим Б“ је врло једноставан. Западни ментори дају режиму пуну слободу у коришћењу свих (недозвољених) средстава како би се одржао на власти. А онда, и то обично након одржаних избора, господари пружају изразе комеморативног саосјећања представницима „тима Б“. Они, наравно, ридају због недозвољених метода, недемократског, криминалног амбијента… И та врло досадна фарса се одвија годинама. Само се увећава количина лицемјерја, јер режим у Црној Гори не ради ништа више и ништа лошије него што Јенкији раде у глобалним размјерама.
Нема никакве дилеме — „тим Б“ је политика континуитета америчког колонијалног интереса. Његов задатак је да, након евентуалне промјене власти, сачува кључне тековине владавине Мила Ђукановића. Прије и изнад свега, Црна Гора мора наставити државни живот као амерички протекторат. С тим у вези, морају остати нетакнути институционални механизми репресије и апартхејда над српским народом, српском језичком заједницом и СПЦ, као чврстом гаранцијом да се Русија овдје не може (опет) усидрити.
Колико, по вашем мишљењу, Срби у Црној Гори данас гласају за странке које суштински сјутра неће бити спремне да заступају њихове интересе? Како у том смислу избјећи манипулацију?
— Срби су малтене једино слободно, неклијентелистичко бирачко тијело у Црној Гори. И они једини реагују на политичке „нијансе“. На неке поступке и неке поруке. Стога, имамо расипање гласова Срба ка различитим партијама које за тренутак дјелују свјежије, борбеније у односу према режиму. Међутим, скоро закономјерно, слиједило је и разочарање због изневјерених очекивања. Мислим да је управо то искуство нека врста гаранције за будуће изборне одлуке Срба у Црној Гори. Оно што представља реалан проблем јесте то што немамо довољан број младих српских политичара на сцени. Вјерујем да је то врло важан елемент у стварању бољег, природнијег амбијента за живот српског народа у Црној Гори.
