Амерички медији објавили су да је лидер Северне Кореје Ким Џонг Ун пристао да се састане са председником САД Доналдом Трампом у пограничној зони Панмунџом на граници Северне и Јужне Кореје.
Истовремено, Јужна Кореја је саопштила да питање америчких трупа стационираних у тој земљи није повезано ни са једним будућим мировним споразумом са Северном Корејом, као и да би америчке снаге требало да остану чак и ако се такав споразум потпише.
Говорећи о ситуацији на Корејском полуострву и очекивању даљег отопљавања односа двеју Кореја, војни аналитичар Александар Радић за Спутњик истиче да сама најава да се америчке трупе неће повући у старту показује да је договор врло крхак и да нико од учесника у њему није потпуно искрен.
„Једнако колико постоје сумње да ли Американци желе само да се обезбеде од севернокорејског нуклеарног оружја или да наметну своју војну доминацију, толико постоји и сумња у искреност режима из Пјонг Јанга — да се одрекне јединог адута који у овом тренутку има“, каже Радић.
Он оцењује да ће Америка инсистирати на свом војном присуству као некој врсти гаранције споразума.
„Американци неће повући своје трупе које се тамо налазе још од времена иза Другог светског рата. Представиће то као гаранцију да Северна Кореја у неком моменту радикално не промени своје понашање. Али са друге стране нема разлога веровати ни да ће Северна Кореја подржати тај став и то је већ у самом старту тачка на којој овај споразум може бити сломљен“, упозорава Радић.
Наш саговорник сматра да за севернокорејског лидера није пресудно питање шта учинити са америчким снагама:
„Њему је много важније како преживети, како обезбедити да функционише севернокорејска економија, како људима обезбедити храну, енергенте, подићи стандард. Сматрам да је то прави циљ Ким Џонг Уна. За њега је то питање бити или не бити.“
Иначе, Американци на Корејском полуострву имају конвенционалне оружане снаге, тенкове, пешадију, авионе Ф 16, велики број хеликоптера.
„Американци увек као главни адут имају технолошку предност. Они могу да дејствују прецизно по одабраним циљевима и чињеница да ту своју предност нису користили против Ким Џонг Уна показује да они нису били сигурни колико обавештајци познају Северну Кореју и да ли би том технологијом могли у потпуности да елиминишу нуклеарни потенцијал Северне Кореје“, истиче Радић и додаје да би се оног тренутка када би били сигурни да Северна Кореја више нема нуклеарни штит, отворило питање шта даље и да би Америка у том случају одлучила да искористи своју предност и војно елиминише режим у Северној Кореји.
У геостратешком смислу, америчко војно присуство у Јужној Кореји највећи је проблем за Кину, јер су американци дефинисали стратешке смернице које јасно указују да предстоји политичка, економска, а можда и војна битка за контролу над Пацификом.
„У том контексту, америчке снаге су више претња Кини него било коме другом. И Кина је заправо највише заинтересована да оне оду са тог терена управо зато што предвидљивост поступања тих снага није изазов за Северну Кореју, али јесте за Кину, јер Американци желе да буду војно присутни не само на том подручју, него и на Јужном кинеском мору“, објашњава саговорник Спутњика.
Радић закључује да због тих стратешких циљева Америка гради савезништва на бази заједничког интереса, од којих су нека и историјски обрти, као што је рецимо успешна војна сарадња са Вијетнамом.
