Наиме, према пресуди, Исламска Република Иран, Корпус чувара иранске револуције и Централна банка Ирана су одговорни за погибију 1.008 људи и без обзира на то што специјална комисија за истрагу терористичког напада 11. септембра није претходно нашла директне доказе умешаности Ирана у нападе.
Историчар и стручњак за Блиски исток Немања Старовић мишљења је да се овде понавља ситуација коју смо имали пре две године, када је Врховни суд САД прогласио Иран одговорним за терористички напад Хезболаха у Бејруту давне 1983. године, када је погинуло преко 240 америчких маринаца.
Тада је амерички суд наложио Техерану да плати обештећење у висини од две милијарде долара, а та средства су практично скинута са замрзнутих рачуна Иранске централне банке у америчким банкама. Још тада је ирански министар спољних послова Џавад Зариф прокоментарисао да је у питању класична пљачка, подсећа Старовић.
„Не треба заборавити да је већ познато да је већина починилаца тог напада била из Саудијске Арабије, а да је напад спровела терористичка мрежа Ал Каида Осаме бин Ладена. Ако још узмемо у обзир да је Ал Каида настала осамдесетих година у брдима Авганистана потпомогнута од стране америчке ЦИА да се бори против совјетских снага, онда можемо донети закључак да је одговорност за формирање Ал Каиде и за све што је она учинила далеко већа на страни Америке него Ирана“, истиче Старовић.
Он наводи и да би целокупан финансијски аспект овог сукоба на Техеран лоше утицао, будући да би то могло директно да се одрази на економски раст који Иран доживљава након склапања нуклеарног споразума 2015. године.
И Тиму Маршани, адвокат и стручњак за међународно право, тврди да је у питању апсолутно незаконита одлука америчког суда јер, како објашњава, ниједна држава не може да буде субјекат одговорности када је реч о криминалним активностима појединачних група терориста.
Све те пресуде су неизвршиве јер норме међународног права налажу да ниједна држава није дужна да испуњава оно што наложе амерички судови, наводи он. Не постоји ниједан правни акт који би подразумевао да одлуке суда буду важеће на територији друге земље, додаје Маршани.
Како тврди, искључиво међународни правни органи могу да обавежу државу да изврши неки налог, и то у случају да та земља признаје тај међународни орган. „Јасно је да Америка и Иран немају такве договоре и споразуме, тако да Иран може да испуњава одлуке само међународних судова, и то у случају да се злочин односи на целокупну државу, а не на појединце, било да је реч о терористичким чиновима или нечем другом“, закључује Маршани.
И Ирина Фјодорова из Центра за Блиски и Средњи исток у оквиру Института за оријенталистику на Руској академији наука сматра да се ово питање уклапа у све кораке које предузима Трамп, као и у изјаве које можемо чути од израелског премијера Бењамина Нетанијахуа, да Иран, наводно, представља велику опасност за Блиски исток.
„Чини ми се да се овим изјавама заправо припрема тле за Трампа који би 12. маја требало да одлучи да ли ће мере којима се укидају санкције Ирану бити и даље на снази или ће режим санкција у односу на Иран бити враћен. Ово су, дакле, теме које немају ни озбиљно политичко значење ни правну тежину, већ само припремају тле како би се створила антииранска атмосфера у западном друштву и унапред објаснила природа оштрих одлука које ће можда донети председник САД“, истиче Фјодорова.
Фјодорова такође сматра да је након смиривања тензија са Северном Корејом Америци потребно ново жариште, па се због тога и говори овако активно о наводној опасности која прети из Ирана и која ће служити као средство за потпиривање напетости у читавом блискоисточном региону, али и како би се ујединили арапски савезници САД.
У том смислу, америчке власти као да „терају воду на израелску воденицу“, јер деле бојазни руководства Израела у вези са „опасношћу“ коју сам по себи наводно представља Иран. Све се ово дешава само зато што је, макар привремено, решена криза на Корејском полуострву.
