Кавказ — најнемирнији регион Русије. Скоро читаве деведесете године су прошле у смиривању Чеченије, док су у Дагестану и данас свакодневне антитерористичке операције руских специјалаца. Ни ван руских граница никад није мирно. Москва је морала да интервенише у Грузији 2008. године због напада грузијске војске на њене мировњаке у Северној Осетији. Због тако комплексне ситуације у овом подручју, Јерменија има посебан значај за Москву.
„То је једини савезник Русије на Јужном Кавказу. За Русију је то вероватно приоритетно питање на лествици безбедности. Прво, постоје дубоке историјске везе. У Јерменији је највећа руска дијаспора која игра важну улогу и у културном и у политичком животу. То је и питање безбедности у јужним регионима који су доста проблематични. Иако се на северу Кавказа ситуација значајно нормализовала, за Русију је и даље то опасан регион и важно је присуство руске војске, између осталог и ван њене територије“, рекао је за Спутњик научни сарадник Руског института за стратешка истраживања Константин Тасиц.
Треба нагласити да се на протестима који већ 15 дана потресају Јерменију ни у једном тренутку нису чуле антируске пароле. Штавише, опозициони лидер Никол Пашињан је обећао да ће ако буде изабран за премијера остати у ОДКБ-у и Евроазијском економском савезу.
„Пашињан полази из текуће ситуације, када безбедност Јерменији могу дати само ОДКБ и Русија. Он у овом тренутку нема маневарског простора. Али ипак говори о скорој будућности. Очигледно да ће бити неких промена у зависности од ситуације. Међутим, са руске тачке гледишта, важно је ипак да он води рачуна о националним интересима Јермeније и да ће чувати савезе који су у интересу Јерменије. То је став за који се руска власт залаже на међународној арени“, додао је он.
Тасиц подсећа да Јерменија у оквиру ОДКБ-а добија војну помоћ, војну технику по ценама за руско тржиште. Једина она од страних држава поседује оперативно-тактички ракетни систем „Искандер“ који је без успеха, између осталих, више пута тражила Саудијска Арабија. Наравно, Јереван га је добио у извозној конфигурацији — домета до 300 километара, али и то је сасвим довољно да погоди било коју мету свог главног непријатеља — Азербејџана.
Нагорно-Карабах — нерешиви проблем
Нестабилност Јерменије је сигурно обрадовала њене суседе, Азербејџан и Турску, али они су били заузети другим стварима, тако да засад нису могли да реагују онако како би можда желели. Азербејџан је управо био домаћин спортског такмичења „Формула 1“, за који се дуго спремао, док Турска има пуне руке посла у Сирији.
„Они сигурно прате шта се дешава. Међутим, логично је због Нагорно-Карабаха да је Азербејџан заинтересован да створи што веће проблеме Јерменији. Као што видимо, прагматичност побеђује и он не предузима никакве акције. Било је саопштења да се врши померање тешке војне технике у зони конфликта, али то није потврђено и Министарство одбране је то чак и категорички негирало“, додао је руски аналитичар.
Треба рећи и да Анкара и Јереван још увек нису успоставиле дипломатске односе од распада СССР-а. Јерменски народ, између осталог, никад није опростио Турској геноцид који је османска војска извршила над Јерменима у Другом светском рату, а и свестрана подршка Азербејџану око Нагорно-Карабаха само још више подгрејава међусобну мржњу.
Многи аналитичари ипак сматрају да је у догледној будућности неминовна ескалација сукоба око Нагорно-Карабаха. Ситуација на терену се изменила у односу на почетак деведесетих. Јерменија је тада успела да отргне 30 одсто територије Азербејџана (Нагорно-Карабах), али није успела да се тамо и демографски учврсти. Азербејџанци су напустили ово подручје, али и Јермена је тамо све мање. Због великог сиромаштва присутна је велика миграција и Бакуу, који се због раста цена нафте убрзано развија има све више шанси да једног дана поврати контролу над овим подручјем. Подсетимо, Јерменија има само три милиона становника (по статистици, али је велико питање колико их тамо заиста живи), док Азербејџан има више од девет милиона.
Чланство Јерменије у ОДКБ-у, системи „Искандер“, руска војна база и руски војници на граници са Турском задржавају њене суседе од непромишљених акција. Свестан је тога и опозициони лидер Никол Пашињан, због чега веома води рачуна када говори о односима са Москвом, иако му је можда Запад срцу ближи.
