Да ли у том случају Москва може да убеди Тел Авив да ипак не креће у војну авантуру против Техерана? За Израел није проблем само ирански нуклеарни програм, који је по свим показатељима Агенције за нуклеарну енергију из Беча прекинут, већ је проблем и све јаче војно присуство Ирана у Сирији. Да ли сада у Тел Авиву можда размишљају је ли било боље подржати Башара ел Асада, који је од 2003. године више пута понудио Израелу директне мировне преговоре, при чему није изричито тражио да се испуни обећање убијеног израелског премијера Јицака Рабина о враћању целог Голана Сирији. У Дамаску не седе екстремистички идеолози, поготово не верски фанатици, прагматизам није у потпуности покопан са старим председником Хафезом ел Асадом. Сирија је била присиљена да прими помоћ Ирана, однос Дамаска према Хезболаху раније је био питање потребе Дамаска да сачува преко Хезболаха утицај у Либану, а данас се Хезболах бори на страни Сирије против тзв. Исламске државе и наоружане опозиције.
Годинама је Сирија била секуларна оаза у региону, мирна оаза без криминала. Дамаск је после 11. септембра предао САД важне информације о Ал Каиди, протерао исламске фанатике из политичког и јавног живота, па се опет нашао на америчкој листи „осовине зла“. Садашњу алијансу Дамаска са Техераном и Хезболахом диктирају спољнополитичке нужности. Сирија није нешто посебно чврсто повезана ни са догматским радикалним шиитима, као ни са Хезболахом и Техераном. Јер, сиријски народ гаји мржњу према верском фанатизму, а у загрљај Техерана Сирију су гурнули Американци, пошто Иран плаћа ратне напоре Сирије. У доларима, у нафти, у добровољцима.
Ако Вашингтон изађе из нуклеарног споразума с Ираном, Техеран ће несумњиво одмах покренути свој војни нуклеарни програм. За Израел је то „казус бели“, Тел Авив сматра да не може да дозволи војно инсталирање Ирана у Сирији, плус програм иранске атомске бомбе. Тел Авив сматра да више не може да чека да Иран и Хезболах додатно војно ојачају.
Дакле, може ли Израел да живи поред иранске атомске бомбе? Може ли Израел да чека да Техеран заврши свој војни нуклеарни програм у контексту изјава иранског председника у којима се Израелу негира право на постојање? Анкете јавног мњења у Израелу, извршене у априлу месецу, показују да је четвртина становништва спремна да напусти Израел уколико Иран стекне нуклеарно оружје.
Из Ријада су стигле изјаве да ће, уколико Техеран настави свој нуклеарни програм, и Саудијска Арабија кренути тим путем. Прошле године агенције су јавиле да је Саудијска Арабија прећутно спремна да уступи свој ваздушни простор израелским авионима у нападу на иранска нуклеарна постројења.
У међувремену, израелска авијација увежбава операције бомбардовања на великим удаљеностима. Ратно ваздухопловство Израела извело је прошле године и највећу вежбу у последњих десет година.
У вежби су проиграване истовремене борбене операције на неколико фронтова, симулиране су и варијанте одбране од ракетних напада Ирана на израелску територију. Специфичност ове најновије вежбе јесте напрезање пилота и ваздухопловне технике до крајњих граница употребе. Наиме, у активном саставу РВ Израела од 347 борбених авиона, на једну летелицу долази у просеку по 1 до 1,2 пилота, са летачким саставом у резерви на једну летелицу у просеку долази по 2,4 до 2,6 пилота. Пилоти су током вежбе у просеку дневно имали три до четири налета у укупном трајању од четири до четири и по сата.
После сваког слетања поновно ангажовање пилота за нови задатак могло је да уследи тек после најмање три сата по завршетку претходне мисије. Пилоти нису унапред знали план летења. Први дан вежбе највећи део пилота добро је поднео, а код половине пилота замор и пад концентрације осетио се већ током другог, а посебно трећег дана вежбе. Само мали број пилота био је успешан четвртог дана вежбе.
Иначе, пилоти су често по извршењу задатка слетали на други аеродром, не на онај са ког су пошли, или на ком су базирани. Промену аеродрома за слетање добијали су током лета. На сваком аеродрому била је екипа лекара и психолога, која је пре почетка вежбе радила на мотивацији пилота и пратила њихово психофизичко напрезање. Лекари и психолози помагали су командантима летачких јединица у одлуци које пилоте одморити, а које и даље ангажовати. Авиони су летели далеко на Средоземље, чак до Шпаније и Гибралтара, танкирали гориво за време лета, симулирали нападе на циљеве и враћали се. Више од 250 борбених авиона учествовало је у вежби без иједног ванредног догађаја или инцидента. Откази ваздухопловне технике били су у очекиваним границама.
Дакле, израелско Ратно ваздухопловство спремно је да политичком врху земље омогући и војну опцију заустављања иранског нуклеарног програма. Што се то још није догодило пре свега је последица ставова Вашингтона. Но, сада за Израел време као да се убрзава. Иран ће сваким даном бити све ближи атомском оружју ако САД изађу из споразума. Техеран развија и тестира све далекометније ракете.
Заправо, Израел и нема много маневарског простора. Или ће мирно прихватити модел односа Пакистан—Индија, или ће морати да прибегне бомбардовању иранских нуклеарних постројења. Како су та постројења делом дубоко под земљом, израелска авијација употребила би специјалне америчке, али и израелске бомбе-ракете које продиру и тридесетак метара кроз челик и бетон и тек онда експлодирају. Авионским нападима ирански се нуклеарни програм не може потпуно елиминисати, али се може вратити 20 година уназад.
Но, сви се прибојавају шта ће бити после евентуалног израелског напада. Ирански војни одговор по израелској територији Израелци могу прилично успешно да блокирају. Но, ту је и Хезболах у Либану и у Сирији. Хоће ли Иран одговорити ударима по америчким базама у региону? Како ће на све то реаговати Русија? А тек, какве све могу бити и политичке последице израелског удара по иранским атомским капацитетима?
