Председник Турске Реџеп Тајип Ердоган изјавио је приликом сусрета са председником Србије Александром Вучићем у Анкари да је циљ његове земље размена са Србијом вредна пет милијарди долара, и поручио да ће радити и даље на јачању стабилности и мира на Балкану, упркос онима којима то смета.
На питање коме је Ердоган заправо упутио ову поруку и коме смета улога Турске на Балкану, историчар Немања Старовић за Спутњик каже да не треба посезати за неком вишом математиком, јер је ситуација врло јасна.
„За разлику од самих регионалних сила које су овде присутне почевши од Турске, па надаље, јасно је да подизање тензија и заоштравање политичких проблема, па и конфликата, иде пре свега у прилог онима који се у односима према Балкану служе штапом и шаргарепом. У последње време видимо да се они заправо све више служе штапом неголи шаргарепом, а да свој значај могу да прикажу само кроз пројекцију силе и моћи на терену. Турска је веома добро упозната са том ситуацијом, а и сама се већ годинама налази на мети управо тих чинилаца у међународној заједници“, објашњава Старовић.
Како каже, Запад у целини са великим подозрењем гледа на све веће турско присуство на Балкану, како у политичком тако и у економском смислу. Међутим, напомиње Старовић, ту постоје и одређене разлике.
„Брисел, а пре свега Берлин, упркос великим политичким изазовима у својим односима према Анкари ипак схвата колико је Турска важна за стабилност Балканског полуострва и Европе у целини. У крајњој линији видимо да споразум о контроли протока миграната из марта 2016. године, који је ЕУ постигла са Турском, још функционише, па је број миграната знатно смањен и нема ни говора о милионским бројевима избеглица као што је то био случај пре три године. Дакле, Брисел и Берлин схватају да Турска није неко ко се може и сме провоцирати и са ким би се смело улазити у отворен конфликт. Са друге стране, видимо да се Вашингтон не либи да Турску провоцира и да чак атакује на унутрашњу стабилност те земље. То се јасно видело приликом покушаја војног пуча у Турској, али и у многим другим приликама“, напомиње Старовић.
Он подсећа да Турска, као држава са огромним демографски потенцијалом, економским капацитетима, па и све већим степеном технолошког развоја, има природну потребу да пројектује свој утицај у сопственом окружењу, а традиционалне зоне њеног утицаја су Блиски исток, Кавказ и Балканско полуострво.
„На својим јужним границама Турска има Сирију, као потпуно разорену државу и Ирак, који има огромне политичке проблеме у функционисању. Са друге стране, читав кавкаски регион је оптерећен једним дугим, замрзнутим конфликтом Јерменије и Азербејџана, којем се не назире крај. Тако да из перспективе Анкаре преостаје само регион Балкана, где би се могли остваривати интереси Турске на ужем плану, у смислу њеног економског и политичког присуства“, каже Старовић.
Турска је свесна, додаје историчар, да у том смислу Република Србија и српски фактор у целини, који има свој природни утицај у Босни и Херцеговини, Црној Гори, па у одређеном виду чак и у Македонији, представља онај стуб са којим мора остварити неку врсту сарадње.
„Анкара је свесна да би јој било какав сукоб или подизање тензија са Србијом у великој мери затворио пролаз према читавом региону. Турска такође има разумевања за позицију у којој се Србија налази, за разлику од многих на Западу који дешавања задњих 25 година на простору бивше Југославије посматрају кроз призму свог искуства деколонизација које нема никакву практичну примену на оно што се стварно овде дешавало. Турска се, међутим, јако добро сећа споразума из Севра од пре стотину година, када су њихов етнички простор, простор Анадолије, распарчале велике западне силе. Не треба сметнути с ума ни да се заокрет у спољној политици Анкаре до којег долази последњих година, а који се огледа у све свестранијим везама и односима које Турска развија са Руском Федерацијом, може веома повољно одразити на тип њеног присуства на Балкану“, закључује Старовић за Спутњик.
