Тешко је сетити се да је било који народ икад у историји, ето тако, изгубио део територије. Да му се негде затурио и да не може да га пронађе.
Државе су губиле ратове, па су тако биле и распарчаване. Државе су се цепале мировним уговорима, међународно признатим сецесијама, референдумима, покретима за самоопредељење народа. На разне начине.
Али никад нису ноншалантно рекле:
„Упс, па ми смо изгубили земљу“.
Још у савременој историји није забележено да је неко неку територију тек тако изгубио и да је добровољно пристао на ту чињеницу.
Зашто се онда у Србији годинама, од дела политичког мејнстрима, невладиног корпуса за индоктринацију нације, па до кафанских астала, провлачи најопаснија теза — да је „Косово изгубљено и да ту нема више повратка“?
Управо зато што је то, у крајње огољеном смислу, једини начин да Косово заиста заувек буде отргнуто од Србије.
Дакле, некоме је било прво важно да се у колективну свест убаци чип да је Косово — „изгубљено“, а онда ће, корак по корак, на путу коначног чина комадања Србије, свака следећа фаза бити све лакша.
А суштина је сасвим другачија.
Косово није изгубљено, као кључ од стана, фудбалска лопта или мобилни телефон. Немогуће је баш загубити Грачаницу, Пећку патријаршију, Дечане… Косово је отето и окупирано.
Чак ни они који „изгубљено Косово“ преводе као чињеницу да је Србија изгубила рат за Косово — подваљују.
Рат за Косово завршен је Кумановским споразумом и Резолуцијом 1244 Уједињених нација, по којима је Србија целовита држава, а Косово и Метохија су њена јужна покрајина.
Ни у дипломатском смислу Косово није „изгубљено“.
Кључна битка за статус Косова водила се у Савету безбедности УН 2007. године, када је, после неуспешних преговора Срба и Албанаца, фински дипломата Марти Ахтисари предложио свој план који је у себи отварао формалну могућност да Косово у перспективни постане независно.
Али, после вета Руске Федерације, Србија је у Уједињеним нацијама однела дипломатску победу и формално сахранила Ахтисаријеву подвалу.
Дакле, Србија ни тада није изгубила Косово.
И актуелни Бриселски споразум, као и дијалог унутар ЕУ, формално су статусно неутрални и не прејудицирају никакав будући статус Косова и Метохије. Ништа ни ту није — изгубљено.
Да резимирамо. Бомбардовањем 1999. године, Косово и Метохија су окупирана територија, а одлуком Приштине да у фебруару 2008. једнострано и бесправно прогласи независност извршен је чин бруталне отимачине.
Слика из живота:
Насилник користећи „леђа“ моћника, локалних кабадахија и мафијаша, узурпира нечију њиву, пола куће, избаци децу напоље, а под претњом преузме и продавницу помоћу које је домаћин прехрањивао породицу.
Две су опције: да жртва покуша да докаже отимачину и да се бори за своја права или да призна себи, жени и деци да је немоћна, слаба и да је све што су стекли — „изгубио“.
У првој опцији, доћи ће до правде кад-тад, као што се и данас, седамдесет година после, власницима враћа имовина коју је држава национализовала после Другог светског рата.
У другој варијанти, признањем „пораза“, бивши газда куће и продавнице коначно ће изгубити све.
У разматрању ових разлика, које само површно изгледају као реторичке, историјски је важна и актуелна порука Сабора Српске православне цркве која гласи:
„Апелујемо на наше државнике да не смеју никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се врати, оно пак што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити“.
Значи, за почетак одлучујуће политичке борбе за Косово и Метохију важно је рећи да је наша јужна покрајина отета и окупирана, а не изгубљена.
То је само неопходни предуслов да би смо сачували трачак наде у победу. Да не бисмо били — изгубљени.
