Када се посматра са воде, стиче се утисак да замак лебди између мора и неба!
„Саграђен је по замисли барона Јозефа фон Штајнгајла и налази се на литици, високој 40 метара. Тај велики немачки нафташки индустријалац је ту купио мало парче земље и решио да сагради романтичан замак у неоготичком стилу. Прича се да је Штајнгајл волео да одмара на Криму, али да је осећао и носталгију за својим завичајем, па да је зато решио да сазида овај минијатурни дворац“, прича Александар, мој водич по јужној обали Крима.
Прва грађевина која се налазила на овом месту била је мала дрвена колиба која је саграђена по налогу једног руског генерала, после руско-турског рата (1877-1878), да би после тога променила неколико власника.
Легенда каже да је дрвену кућицу генерал саградио за своју љубавницу и да су је власници назвали „Замак љубави“.
„Ластавичје гнездо“ прате многе легенде, а једна од њих каже да је љубоморни муж саградио тај замак за своју лепу жену, како му се не би могло приступити ни са копна, ни са мора. Из очаја, јадна жена се бацила у море. Према другој легенди, нешто лепшој, замак је настао од дијаманта. Лукави Посејдон, бог мора и земљотреса, био је заљубљен у прелепу Аурору, богињу зоре и јутра, и чинио је све да је заведе. Она је, међутим, одбијала његову љубав. Једне ноћи се прикрао богињи која је задремала и хтео је да је очара дијамантском дијадемом, али Аурора се нагло тргла и избила из руку дијадему, која је пала и разбила се на парампарчад, а један камен је пао у пукотину стене. Када је сунце почело да се појављује иза хоризонта обасјао је чаробан каменчић и из њега је ’израстао‘ прелепи замак, који је постао симбол неузвраћене љубави“, наставља Александар.
Кримљани тврде да је „Ластавичје гнездо“ данас најмањи замак на свету, дужине свега 20 метара, ширине — 10 и висине 12 метара, а својевремено су га сврстали на листу „Седам чуда Јалте“.
Преживео је стравичан земљотрес који је овај регион погодио 1927. године, али иако сама грађевина није битније оштећена, на камену на ком је изграђена створила се огромна вертикална пукотина, a део стене, заједно са баштом, срушио се у море. То је довело до тога да дворац буде затворен у наредне четири деценије, а 1968. године започета је обнова која је имала за циљ да га поново оспособи за живот, или бар за посете.
Једно време у замку је радио ресторан, а касније је претворен у музеј. Данас се ту могу видети занимљиве изложбе, а на платоу испред повремено се одржавају и разни фестивали и други културни догађаји.
Замак „Ластавичје гнездо“ налази се у селу Гаспра, а удаљен је око девет километара од града Јалте.
„Ко долази копненим путем, од Гаспре ће морати да савлада чак 1.200 степеника, који се спуштају до мора, а затим подижу ка замку. Али, зато ће успут уживати у прелепој природи и фантастичном погледу на Црно море“, додаје Александар, у шта сам се касније и сама уверила.
У близини замка, међу стенама се налази и „дрво жеља“, израсло из дрвеног ковчега, и са којег висе разнобојне трачице. Према веровању, испод дрвета треба помислити жељу и завезати траку око гранчице, да би се она испунила.
Дрво „расте“ из „магичног сандука“, у који треба убацити новчић да би се „здрав и весео“ поново вратио на то место. Ту је и табла са легендом о ковчегу, која каже да је почетком прошлог столећа та земља припадала московском трговцу Шалапутину, који је у сандук положио три новчића, а да је следеће јутро, на чудан начин, из њега израсло дрво. Трговац се кратко замислио и замислио је жељу: „Да на том месту буде камени замак!“. И замак се појавио 1912. године, а од тада дрво називају „дрветом жеља“, а сандук „магичним“.
„Цела прича је измишљена, нарочито ако се има у виду чињеница да је Шалапутин купио имање почетком Првог светског рата, а неки тврде и касније и да је у то време на литици већ увелико био изграђен камени замак. Ипак, људима је та легенда занимљива, па долазе ту, помишљају жеље, убацују новчиће и везују трачице за гране дрвета“, каже кроз смех Александар.
Након што смо напустили „Ластавичје гнездо“, Александар и ја смо наставили обилазак Велике Јалте, околину истоименог града. Посматрали смо беле врхове планине Ај Петра и купаче на јалтинским плажама; прошли смо поред Никитског ботаничког врта, који је важи за један од најлепших на Криму и поред најстаријег дечјег кампа у свету „Артек“, који датира из времена Совјетског Савеза.
„Артек“ је деценијама био сан милиона совјетске деце. За многе неостварен. Они којима се посрећило да ту дођу, запамтили су „лето у Артеку“ за цео живот.
„Иако је сваки пионир маштао да добије ’карту‘ за кримски камп, овде су стизали само најбољи ђаци, најталентованија деца. Након распада СССР-а, ’Артек‘ се, као и цело кримско полуострво, нашао у саставу Украјине и почео је да ’одумире‘. Али, након што се Крим вратио у састав Русије тај камп је поново оживео и ту долазе деца из свих крајева земље и света“, прича Александар, додајући да ће Међународни дечји центар „Артек“ у јуну обележити чак 93 године постојања.
Тешка срца напустила сам јужну обалу Крима, уз обећање дато Александру да ћу се поново вратити.
Трансфер до аеродрома у Симферопољу обавља се чувеним тролејбусом број 52, који повезује престоницу Крима са Јалтом. То је најдужа тролејбуска линија на свету. Дужина пута је 84 километара. Вожња траје око два и по сата, а пролази се кроз живописне пределе.
Постоји чак и прича да је један ексцентрични милијардер својевремено закупио тролејбус за себе и своје телохранитеље, само да би доживео ту авантуру.
„Видимо се поново на Криму!“, рекао ми је Александар на растанку.
КРАЈ
Уколико сте пропустили претходне репортаже о Јалти, прочитајте их овде: Јалта 1. део, Јалта 2. део, Јалта 3. део, Јалта 4. део, Јалта 5. део, Јалта 6. део!
