Идеје сличне онима са конференције о вештачкој интелигенцији која је недавно одржана у Пекингу, у последње време износили су и они од којих се најмање очекује склоност ка марксистичкој филозофији. Тако је прошле године Џек Ма, челник „Алибабе“, највеће технолошке компаније Кине, изјавио да масивни скупови података, тзв. „биг дата“, могу у наредних неколико година да изроде нову планску економију, која би била веома ефикасна. Према речима Џека Ма, последњих сто година се сматрало да не постоји алтернатива тржишној економији, јер „невидљива рука“, као специфични регулаторни механизам, постоји само када је тржиште слободно. У условима планске привреде, сматрају заговорници либералне економије, немогуће је оптимално распоредити ресурсе.
Ипак, Џек Ма сматра да је улога плана у економији изузетно важна, и да ће она расти у наредних тридесет година. Зато ће анализа велике базе података уз помоћ вештачке интелигенције омогућити да се оперативно доносе оптималне одлуке у вези са инвестирањем ресурса. Тако би главни минус планске економије био уклоњен.
Сличног је мишљења и професор Фенг Сјанг. Он сматра да вештачка интелигенција и масивни скупови података никако не би смели допасти шака приватних структура. Ако би се вештачка интелигенција нашла под контролом тржишних сила, каже он, доћи ће до појаве олигопола великих база података. Другим речима, појавиће се нова врста олигарха који ће приватизовати све богатство које ће стварати роботи. Истовремено ће људи, који ће остати без својих радних места, неизбежно постати друштвени аутсајдери.
Главно питање које се јавља упоредо са развојем вештачке интелигенције јесте — шта учинити са радном снагом која ће остати без посла када је замене роботи? Истраживања компаније „Макензи глобал“ предвиђа да ће око 800 милиона људи до 2030. године остати без посла широм света због роботизације производње и радних процеса.
С друге стране, у условима планске привреде или кинеске социјалистичке тржишне економије могу се праведно распоредити не само ресурси и фактори производње, већ и додатна вредност коју су створили људи. На тај начин, марксистичке идеје могу да добију нову прилику да оживе у дигиталном 21. веку и да постану решење многих проблема који постоје или ће се тек појавити уз даљи развој вештачке интелигенције, сматра професор Фенг Сјанг.
Одређен број експерата, међутим, претпоставља да превелика консолидација власти у рукама државе над вештачком интелигенцијом може такође бити штетна. Чак и у Кини, компаније које се баве развојем и употребом вештачке интелигенције — „Алибаба“, „Баиду“, „Тенсент“ и „Ајфлајтек“ — приватне су. Вештачка интелигенција не може и не сме да буде концентрисана у рукама једне компаније или државе, каже за Спутњик кинески експерт за интернет технологије Љу Сингљанг.
„У свету нема, нити ће икада бити савршене правде. Било која нова технологија не може да буде у рукама једног човека, једне компаније или државе, па тако ни вештачка интелигенција. Ако буде другачије, ми ћемо се онда опет наћи у оквирима планске привреде, а сва наша постигнућа ће изгубити своју вредност. Вештачка интелигенција је технологија која може да прожима све аспекте нашег живота, апсолутно све сфере, и зато би требало да служи општем добру. Не мислим ни да би управљање читавом државном привредом требало препустити новим технологијама и роботима. Дакле, ни вештачка интелигенција ни блокчејн не могу сами по себи да буду основа за регулисање економије“.
Да ли то онда значи да се професор Фенг Сјанг преварио? Не сасвим — данас готово спонтано долази до формирања једног другачијег облика планске економије, другачије од оне каква је постојала у СССР-у или у Кини крајем седамдесетих година прошлог века. Али, садашњи председник Кине Си Ђипинг, иако се позива на Манифест Комунистичке партије, не сматра да би овај документ требало да води ка враћању оних облика социјализма и планске економије каква је она била на почетку 20. века. Данас се у западним медијима повремено може прочитати и између редова осетити брига да се Кина враћа на неке превазиђене облике планирања привреде. Ипак, аутори таквих текстова признају да се само одређени аспекти Марксовог учења могу оживети данас, као и то да кинеска економија и политички систем већ одавно имају обрисе једног сасвим другачијег уређења и сопствене карактеристике.
