Пентагон је, с друге стране, саопштио да је војна вежба са Јужном Корејом рутинска и искључиво одбрамбеног карактера, а из Стејт департмент су поручили да немају никаквих информација о томе да Пјонгјанг жели да откаже самит са САД.
Борислав Коркоделовић, новинар и спољнополитички коментатор, нада се да је последња реакција Пјонгјанга само једна од пролазних бура којима ћемо бити сведоци до сусрета Доналда Трампа и Ким Џонг Уна. Он не искључује могућност да Северна Кореја на овај начин покушава да ојача своју преговарачку позицију.
„На неки начин постављена је ’велика сцена‘ за један од историјских састанака 21. века, тиме што је постигнута сагласност око места и датума сусрета лидера САД и Северне Кореје. Сада се, међутим, иза сцене, вероватно води жестока битка око самог садржаја разговора Трампа и Кима. Наиме, очекивања партнера у преговорима су доста подељена, јер Американци инсистирају на што је могуће ширем појму денуклеаризације, на шта Севернокорејци имају озбиљне примедбе. Са друге стране, Пјонгјанг очекује да у тим преговорима буде разматрано оно што они желе — укидање или макар фазно ублажавање међународних санкција чији су иницијатор биле САД, као и нормализација односа између Вашингтона и Пјонгјанга“, оцењује Коркоделовић.
На питање да ли су САД, инсистирањем на одржавању вежби са Јужном Корејом, угрозиле позитиван развој ситуације на Корејском полуострву, Евгеније Ким из Центра за корејске студије на руском Институту за Далеки исток каже да је за Американце уобичајено да врше притисак на Северну Кореју како би она пристала на све њихове услове.
„Међутим, треба истаћи да су вежбе биле унапред заказане и издвојена су велика средства, тако да их није било могуће отказати. Ипак, не мислим да је сусрет Кима и Трампа под знаком питања због ових такозваних одбрамбених вежби, мада све зависи од тога како ће се понашати званични Вашингтон. Северна Кореја је направила неколико пријатељских корака за релаксацију односа на полуострву, на пример, пристала је да затвори нуклеарни полигон. За разлику од Пјонгјанга, Сеул није у могућности да води толико самосталну политику и приморан је да пристане на све што кажу амерички партнери“, напомиње Ким.
Чињеница је, каже Борислав Коркоделовић, да су САД преко „јастребова“ у администрацији, пре свега саветника за националну безбедност Џона Болтона и у мањој мери новог државног секретара Мајка Помпеа, на неки начин нарушиле добру атмосферу која је владала практично од првог јануара ове године, када је Ким Џонг Ун изашао са изненадним предлогом да Северна Кореја учествује на преговорима.
„Болтон инсистира на концепту денуклеаризације одмах и потпуно и предлаже такозвани либијски модел, који је подразумевао да сва нуклеарна постројења у Џамахирији у време пуковника Гадафија буду расклопљена, укрцана на америчке бродове и превезена на америчку територију, где су у челичанама уништавана или прерађивана. Севернокорејци то категорички одбијају и напомињу да су они нуклеарна сила, за разлику од Либијаца који су тада тек почињали свој нуклеарни програм, па се не могу повлачити паралеле и копирати модели“, објашњава Коркоделовић.
Нешто мање оптимистичан став у погледу уговореног сусрета Ким Џонг Уна и Трампа има Илдус Јарулин, професор на московском Тихоокеанском државном универзитету. Он за Спутњик каже да није ни требало очекивати да до великог напретка на Корејском полуострву дође одмах.
„Северна Кореја је забринута не само због вежбе већ и због изласка САД из нуклеарног споразума са Ираном. То је источна тактика — корак напред, два корака назад, поново корак напред. Ким је потврдио да је Северна Кореја спремна за нормализацију односа, али то не значи — одмах. Не мислим да ће сусрет са Трампом бити отказан, али исто тако не верујем да ће до њега доћи у скоријој будућности, и то не само због САД већ и због Северне Кореје, чије је понашање такође потпуно непредвидљиво. Они су већ неколико пута најављивали нормализацију, али касније се све враћало на старо“, категоричан је Јарулин.
Борислав Коркоделовић напомиње да је решавање ситуације на Корејском полуострву праћено чињеницом да све три стране, Јужна Кореја, Северна Кореја и САД, морају да воде рачуна о реакцијама унутар њихових земаља. Зато су, каже, поједини потези често у функцији порука домаћој јавности.
„У Јужној Кореји су доста јаке конзервативне снаге и постоји велики број људи који не верују севернокорејском лидеру. Они сматрају да он жели да забије клин у односе између Вашингтона и Сеула, да је вероломан и да се заправо никада није одрекао сна да поново нападне и окупира Јужну Кореју. Са друге стране, у САД су веома јаке и утицајне организације које у односима са Пјонгјангом заговарају чак и више од Трампово концепта ’максималног притиска‘, што сигурно да не доприноси доброј атмосфери", истиче Коркоделовић.
Како каже, и сам лидер Северне Кореје мора да размишља каква ће бити реакција војних кругова и безбедносних служби у случају брзог и потпуног процеса денуклеаризације, који заговарају САД.
„Коначно, ту постоји и одређен знак питања, пре свега код Народне Републике Кине, а можда у мањој мери и код Русије, у смислу шта доноси тај евентуални брзи процес денуклеаризације Северне Кореје, односно колико он може да изазове тектонске промене на Корејском полуострву у односу снага великих сила и уопште у региону Североисточне Азије. Све су то питања која лебде над самитом који треба да буде одржан 12. јуна, и ја не бих искључивао да ће до тада бити још дешавања и информација попут ових последњих из Пјонгјанга“, закључује Коркоделовић за Спутњик.
