Британски официр има врхунску професионалну биографију, а припадници Војске Србије упознали су га на заједничкој вежби на Копаонику.
Никола Илић завршио је престижну Краљевску војну академију Сандхерст, одликован је медаљом за храброст 1993. године, орденом за заслуге у служби 1999. године, а 2006. године краљица Елизабета Друга прогласила га је чланом Реда Британске империје.
Био је ангажован у Босни и Херцеговини, Сијера Леонеу, на Косову и Метохији, у Ираку и Авганистану, а обављао је и дужност заповедника батаљона британске војске у Северној Ирској.
У јавности Илић увек истиче да је „британски Србин“, да поштује своје српско порекло, али да велику захвалност дугује британској нацији, која је његовом оцу омогућила да се досели када је 1948. године комунизам завладао у његовој домовини.
Коментаришући намештење новог аташеа српског порекла, које ће се конкретизовати током лета, војни аналитичар Александар Радић за Спутњик каже да ову вест треба сматрати добром, јер је Лондон Београду дискретно и елегантно послао важну поруку.
„У последње време, иако има много позитивних фраза када се јавно говори о међународној сарадњи Србије са западним земљама, чињеница је да реалне активности стагнирају. Мислим да је ниво редовних годишњих активности на вежбама, обуци и осталим заједничким пословима које осмисле војске, досегао максимум пре неколико година и да је у контексту врло сложених односа Србије између Запада и Истока приметна стагнација. С обзиром да је реч о официру који води порекло из српског националног бића, то би требало да буде више него јасна порука — желимо добре односе“, истиче Радић.
Потпуковник Илић је рођен 1968. године, као најмлађи од три брата. Отац Илија, традиционалиста из Пађена код Книна, једног сина упутио је у државну службу, други је свештеник, а Никола, Ник — како га зову британске и колеге у Србији, одабрао је војнички позив.
На јесен 2000. године у оквиру снага НАТО-а, Илић је стигао на Косово као оперативни батаљонски официр, али под лажним именом, да као Србин не би имао проблеме. По завршетку мандата за српске медије је изјавио да је у тој мисији себи поставио важан циљ, да сваке недеље присуствује литургији у Грачаници, а трудио се и да обиђе све манастире.
Управо је Илић обавестио команду о тешком положају Срба у Призрену, након чега је добио задатак да командује акцијом у којој су из тог града у Грачаницу пренете вредне икона и црквена архива, јер је претила опасност да буде уништена. Ова вест стигла је и до тадашњег патријарха Павла, који је тражио да упозна племенитог официра Британске војске.
Радића смо питали и колико ће потпуковнику Илићу, с обзиром на наш менталитет и потребу да истакнемо да ценимо што нам је неко „земљак“, можда у послу одмоћи чињеница да је Србин. Сигурно му неће бити лако, с обзиром на наше традиционално „братимљење“, каже уз осмех Радић.
„Требало би управо да покажемо поштовање према чињеници да Велика Британија шаље човека нашег порекла и да управо због тога постоји један дискретан однос пун респекта према таквом политичком потезу, тим више што ће вест о Илићевом доласку бити објављена убрзо након одређених непријатности које су настале због врло слободног коментарисања политичких питања и кадровских решења унутар Војске Србије од стране досадашњег британског војног аташеа Фицгибона“, подсећа саговорник Спутњика.
Додаје да би у таквој атмосфери било веома штетно да наши таблоиди ову тему развуку преко насловних страна уз све епитете и одреднице које прате „медијско србовање“.
„Треба уважити чињеницу да је реч о врхунском професионалцу, човеку са озбиљном каријером, али пре свега британском официру који треба, као човек српског порекла, да на најбољи могући начин успостави мост између две војске“, оцењује Радић.
Илић је тај мост већ успоставио. Пре две године боравио је у нашој земљи у склопу билатералне војне сарадње Србије и Велике Британије. Група од више од 30 официра и подофицира копнене војске на Копаонику је имала скијашку обуку.
„Знам да су овде одлични услови за Војску Србије, па смо одлучили да наши официри из Генералштаба и Управе за телекомуникације и информатику Копнене војске, бораве на Копаонику. То је, морам признати, била моја идеја и драго ми је да је то још један пример добре сарадње Оружаних снага Велике Британије са Војском Србије, чији официри нам пружају неопходну помоћ и инструкције“, изјавио је тада Илић.
Радић истиче да оваквих преседана има и у другим земљама, али да их је било и у Србији. Наводи пример Александра Милутиновића, потпуковника војске САД који је службовао у америчкој амбасади, човеку који је био на дужности помоћника аташеа, а једно време био је и аташе у Црној Гори, након осамостаљења те земље. На Балкану је било и ситуација у којима се ангажовање официра могло тумачити као нешто више од симбола, подсећа Радић.
„Својевремено, кад се ратовало, један од подофицира Америчке војске Иван Шарац, који је поријеклом Хрват, радио је у амбасади у Загребу, али његове активности су далеко превазилазиле оно што би се могло очекивати од једног страног представника. Он је као обавештајац врло радо ишао на терен, појављивао се са генералом Антом Готовином на Динари. То су биле контроверзне ситуације“, подсећа он.
Да подсетимо, недавно је и на место команданта базе НАТО-а Бондстил код Урошевца, именован пуковник Ник Дучић, Американац српског порекла.
