Одлазећи британски војни аташе, што је за војну дипломатију неуобичајено, говорио је о кадровским решењима у врху наше војске.
„Током мандата у Србији пратио сам рад три министра одбране и само једног начелника Генералштаба. Изгледа да ће Диковић заувек остати начелник Генералштаба“, цинично је приметио Фицгибон и изазвао смех појединих учесника радионице.
Он је, такође, запазио да годину дана није именован нови заменик начелника Генералштаба.
„Можда и нема потребе да Диковић има заменика“, запитао се пуковник Фицгибон са изразом очекивања на лицу, јер новинари и представници Војске Србије треба да разумеју његов хумор. Али, више никоме није било смешно…
Опаске на рачун начелника Генералштаба генерала Диковића можда би биле схваћене као британски хумор на неком затвореном скупу где представници две војске размењују искуства уз чашицу вискија или шљивовице. Овакав наступ пред колегама, највишим официрима Војске Србије, али и пред седмом силом, у најмању руку је непримерен.
И није се на томе зауставио.
Да ли због тога што му ускоро истиче мандат или нечег другог, овај британски официр је, што је за војну дипломатију такође неуобичајено, изнео и лични став о „брегзиту“.
Пуковник је са искреном (дирљивом) емоцијом говорио о томе да жали што Велика Британија излази из Европске уније, да је он лично изричито био против тога.
Очигледно је заборавио да је референдум једна од највећих тековина савремене демократије којој нас његови шефови уче више од две деценије.
Уз необјашњен повод, а и потребу да из своје позиције коментарише недвосмислену одлуку народа, коме треба да служи, остаће нејасно и да ли је уобичајена пракса да униформисане дипломате износе став и о темама које нису изворно у њиховом реферату, као и како на то гледају шефови у Форин офису.
Фицгибон је, очигледно, заборавио да свака реч било ког државног чиновника, а нарочито војног представника једне од највећих, најутицајнијих европских земаља, у етар носи и боје његове земље и униформе.
На питање Спутњика какви су изазови пред Европом због одлуке Доналда Трампа да САД изађу из споразума са Ираном и да ли се у неком од следећих мандата можда види као официр „европске војске“, као одговор смо добили једно гласно: „Ха, ха, ха…“.
Званични став Велике Британије о „европској војсци“, Спутњику је, наравно, познат, али нас је занимало шта пуковник лично мисли о томе, пошто смо се уверили да није увек „на линији“ своје земље. А прилика да га поставимо била је идеална, очигледно је желео да на растанку каже баш све што мисли.
После појашњења да није први пут да се ЕУ оградила од одлука САД, а оштре изјаве на ту тему имала је и британска премијерка Меј, одговор смо ипак добили. Додуше, ирелевантан за овај текст.
Хвала му. Као и на позиву на радионицу који је финансирала Велика Британија, земља са којом је Србија пре више од 180 година успоставила дипломатске односе.
Иако се односи Британије и Србије одвијају у сенци НАТО интервенције 1999. и оптерећени су дијаметрално супротним ставом према независности Косова, две војске поново сарађују, не баш у пуном капацитету, али узлазном путањом.
То је закључио и Фицгибон, нагласивши да Британија поштује допринос Србије међународној безбедности, али и да је једини пуковник у региону постављен на место војног аташеа, да су остали официри са нижим чином, и тако појаснио колики је за Британију значај наше земље у региону.
Пуковник ће ускоро напустити нашу земљу, а његовог заменика Србија ће сигурно дочекати раширених руку, јер без обзира на супротстављене политике, Београд поштује скоро два века сарадње са савезником у Првом и Другом светском рату, али и веома присне односе краљевских породица који никада нису прекидани.
Велика Британија заузима важно место на лествици земаља са којима Србија има добру, а жели да оствари још бољу сарадњу. На том путу радо прихвата и савете, али то не подразумева да јој се угледни гости мешају у кадровску политику војске.
То би, верујемо, било непримерено понашање и за Форин офис и за Генералштаб Велике Британије.
Срби разумеју и воле британски хумор. И Срби имају склоност ка апсурду, али не збијају шале на рачун домаћина у његовој кући, кад заузму важно место у врху стола. У челу.
Фицгибон би непристојном епизодом на Тари могао само да заузме „важно“ место међу својим земљацима, са дна социјалне лествице, који по грчким летовалиштима срозавају углед земље из које долазе. Ал′ они су бар у бермудама.
