То је тако већ 15 година, од самита 2003. у Солуну, подсетиће на том трагу и немачки „Дојче веле“, констатујући да је „у већини старих чланица жеља да прихвате нове државе, а тиме и нове проблеме, прилично мала“.
Шта заправо хоће Европска унија од свих нас на Западном Балкану? Због чега овде никад није било озбиљне и темељне јавне дискусије о предностима и манама ЕУ интеграција, као што је то учињено на Исланду, па је Исланд израчунао да му се ипак више исплати да прекине свој пут у Европску унију? Да ли је Европска унија бесповратно изгубила не само своју привлачну моћ, већ и капацитет за пријем нових чланица, и зашто се на Западном Балкану правимо да то не примећујемо?
О тим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ разговарали историчар Милош Ковић и председник Центра за стратешке алтернативе Александар Митић.
Софијски самит, који је у овдашњој јавности пропраћен с великом пажњом, у самој Европској унији је, каже Александар Митић, „добио очекивано скроман публицитет, што је у складу са мизерним резултатима тог скупа, који представља корак уназад у односу на Стратегију проширења Европске комисије, која је навела 2025. годину као најранији могући датум пријема Србије и Црне Горе у ЕУ. Француска и Немачка, Холандија и Белгија, биле су јасно против било каквог конкретног обећања по питању будућег чланства у ЕУ, а камоли давања било каквог временског оквира за приступање. Суштина је да се Западном Балкану предвиђа дуго време у европској чекаоници, током којег је Европској унији важно да се овде не ремете односи, а Немачкој нарочито да ствари држи под контролом како би се умањио и спречио утицај Русије, Кине и Турске.“
У Софији смо, сумира Милош Ковић, „добили само гомилу речи и фраза, и ништа више од тога. Европска унија посвећена је нашој европској перспективи, ми смо посвећени реформама… Приступање Европској унији све више подсећа на причу о Ђекни (која још није умрла, а кад ће, не знамо…) и претвара се у трагикомедију“.
У Декларацији самита у Софији поново је потврђена подршка европској перспективи Западног Балкана, као и пре 15 година у Солуну. Портал „Политико“ указује да је та фраза — европска перспектива — „намерно нејасна“, да је у Солуну било речено да је „будућност Балкана унутар Европске уније“, али да „тако јасна изјава више нема општу подршку међу чланицама ЕУ“.
„Самит у Загребу у новембру 2000. године протекао је у веома позитивној атмосфери и, додуше неформалним, причама о релативном брзом уласку балканских држава у Европску унију. Исто је било и у Солуну 2003“, подсећа Александар Митић.
„Ми већ скоро 20 година и даље говоримо о европској перспективи, а у међувремену је дошло до великог замора од проширења. Сам тај термин, иначе, значи да је ЕУ проценила да државе о којима је реч једног дана могу, али не морају да постану чланице ове организације. Дакле, чланство се не одбацује априори, али не постоји никаква гаранција да ли ће и када та перспектива бити остварена.“
Осим овако неизвесне перспективе, указује Милош Ковић, „поставља се и питање последица које су, за све ово време живљења у европској перспективи, оставиле све тешке реформе које смо спроводили и услови које смо испуњавали, на привреду, на наше оружане снаге, на наш међународни положај… Да ли смо за све ово време, примера ради, у Европској унији стекли пријатеља који би заиста стао иза нас, упоредивог са Русијом, или са далеком Кином?“
Отуда је, сматра Ковић, „заиста дошло крајње време за дебату о нашем путу у Европску унију“.
Таква дебата спроведена је на Исланду, који је, упркос чињеници да близу три четвртине своје трговинске размене остварује с Европском унијом, израчунао да му се више исплати да прекине своје ЕУ интеграције.
Ова врста преиспитивања, уверен је Милош Ковић, „за Србију је утолико неопходнија што се од ње траже невероватне ствари као што су одрицање од сопствене територије и сопствених грађана, увођење санкција Русији…“
Ипак, поставља се питање да ли је Исланду дозвољено оно што нама није, имајући у виду украјински пример и пуч који је у Кијеву против Виктора Јануковича организован баш када је он покушао да паузира украјинске ЕУ интеграције.
„Постоји огромна разлика између тих случајева“, наводи Александар Митић и објашњава: „Исланд је суштински — безбедносно, политички и економски — везан за Запад, део је тог евроатлантског НАТО кишобрана, и Запад зато није забринут ако једна таква земља не уђе у ЕУ све док је заинтересована да следи западне геостратешке интересе. Што се Украјине пак тиче, иако је свима било јасно да ЕУ нема намеру да је прими, било је важно њено геостратешко опредељење, па је зато и организован пуч. Србија се често налази под сличном врстом притисака, јер је реч искључиво о геостратешким интересима Запада. Томе је, на крају крајева, требало да послужи и самит у Софији“.
Портал „Политико“, с тим у вези, оцењује да је у Софији, на самиту који је требало да ојача везе између Западног Балкана и Европске уније, француски председник Емануел Макрон „полио хладном водом наде о учлањењу у ЕУ“. „Оно што смо видели у последњих 15 година је пут који је ослабио Европу, сваки пут када се помислило о проширењу“, рекао је Макрон. „Нисам за проширење ЕУ пре него што се уверимо да постоје стварне реформе које ће помоћи бољем функционисању ЕУ.“
„Овакве речи заиста упућују на закључак да је реч о намери да земље Западног Балкана остану у том европском предсобљу, у вечитом предсобљу“, коментарише Милош Ковић.
А опет, Макронове речи не представљају превелико изненађење. Иако се, наиме, то не спомиње често — чак се може рећи и да се крије — међу чувеним критеријумима из Копенхагена за чланство у ЕУ, који говоре да земља-кандидат мора да изгради захтевани друштвени и економски систем и да прихвати правила Европске уније, налази се и четврти критеријум, а то је апсорпциони капацитет Европске уније, њена способност за пријем нових чланица. Другим речима, то значи да можемо да испунимо све захтеве, али да ипак не будемо примљени јер сама ЕУ то не жели или за то није способна.
Закључује Александар Митић: „У Европској унији постоји умор од проширења још од пропасти референдума о Уставу ЕУ у Холандији и Француској 2005, без обзира на вештачко дисање које покушавају да му дају Стратегијом проширења и самитима попут овог у Софији. Уморни су од проширења, али нису уморни када треба да условљавају… А апсорпциони капацитет, односно његов недостатак, представља замку на крају тунела. Ентузијазма за проширење на Западу, једноставно, нема“.
