Поставка је следећа — очување Косова у саставу Србије проглашава се „архаичном тежњом прошлости“, а издаја националних интереса и предаја Косова Албано-Американцима представља — модеран и у боља времена упрт поглед на свет.
Значи, кад тежиш праведном решењу за Косово и Метохију, утемељеном на међународном праву, а које ће се примењивати у будућности, аутоматски си део софре Кнежеве вечере, дубоко заглибљен у средњи век.
А кад браниш тезу да је Косово независно, да никад није ни било српско и да је Призрен „историјски главни град“ лажне државе, проглашен као такав од стране званичне Приштине, онда си визионар који гледа напред и види српску децу насмејану, поносну, богату, достојанствену.
Чињеница је, свако будуће решење за Косово и Метохију односиће се на будућност. Јер, прошлост је прошла и више се никада неће вратити. А шта год да се реши, имаће импликације у футуру — времену будућем. То су, једноставно, закони физике.
Такође, нити је прошлост нешто по себи лоше, нити је будућност аутоматски светла.
Та будућност за Србију јесте неизвесна, као што се на овим просторима живи и неизвесности и турбуленцијама читаву историју.
Ал′, свакако, требало би добро одмерити каква ће будућност за нашу децу, унуке, државу, бити боља — да ли ако бацимо копља и предамо Косово и Метохију или наставимо одбрану права на сопствену државну територију.
Хоће ли будућност Србије бити боља ако се одрекнемо срца државности?
Хоће ли наша деца бити поносна што су им родитељи предали Косово и Метохију у руке нарко-држави са НАТО базом?
Хоће ли Србија бити безбедна земља ако се на њеној јужној граници и формално заокружи Велика Албанија?
Хоће ли Југ Србије са деловима где у већини живе Албанци мирно наставити да живи у нашој земљи или ће му порасти апетити да се придружи „природној Албанији“?
Хоће ли и то бити крај распарчавања Србије?
Хоће ли преостали Срби на Косову и Метохији с одушевљењем наставити да живе у албанској држави или ће се сви до једног иселити кроз неколико година?
Шта ће у будућности бити са Дечанима, Пећком патријаршијом, Грачаницом?
Хоће ли Србија постати Финска на Балкану, богата, срећна, праведна, хитно примљена у Европску унију у којој влада економско благостање?
Хоће ли нам неко уплатити милијарде долара да се потпуно препородимо?
Хоће ли одрицање од Косова представљати Фукујамин крај историје за Србију?
Хоћемо ли имати више новца у новчанику ако издамо и поклонимо сопствену државу или ћемо бити подједнако сиромашни и додатно понижени?
Хоћемо ли се помирити између себе ако останемо без Косова, или ћемо навући додатно проклетство вечних подела које никад не може добити разрешење?
Хоћемо ли широм света на спортским такмичењима, уметничким фестивалима, политичким скуповима, на туристичким путовањима моћи поносно да подигнемо главу и да кажемо: „Јесте! Ми смо ти Срби који смо се одрекли прошлости, који смо предали Косово и гледамо у будућност“?
А шта ако изаберемо „прошлост“?
Ништа. Наставићемо да се боримо. Праведно, јасно, политички, дипломатски. За оно што је наше. За оно што нам припада.
А будућност ће нам, у сваком случају, бити онаква какву је сами изградимо. Креираћемо је сами, као свака породица. Као сваки народ на свету. Као свака држава. Као сваки домаћин. Као сваки ђак и студент.
Лажна је дилема да Србија бира између прошлости и будућности. Србија бира између достојанствене борбе и капитулације.
Прошлост нам је, уз све грешке, странпутице и заблуде, ипак била славна. Видећемо каква ће нам бити будућност. То нико не зна. После Христа, пророка нема.
