Србија је, после Самита ЕУ — Западни Балкан у Софији, ушла у нову фазу европских интеграција.
Сажето, суштина тог новог статуса је: ЕУ неће да нас прими у чланство, али Србија не сме да одустане од европског пута.
Значи, ми морамо да желимо да будемо чланица иако тамо у догледно време, а можда и никада, нећемо бити. Кључ је у жељи која не сме да згасне.
Још огољеније, забрањује нам се и да помислимо на прекидање европског пута, а јасно нам се каже да на циљ никада нећемо стићи. Нешто као трчање на траци у теретани.
Два најзначајнија става стигла су из две најјаче државе ЕУ.
Прво је Емануел Макрон, председник Француске, јасно нацртао да проширења неће бити док се Унија не реформише, а потом нам је у Београд дипломатски увијену поруку донео члан одбора немачког Бундестага Мануел Саразин да „политика проширења није популарна тема“.
Ипак, жестоко су се узбудили западни медији чим су из Србије пуштени појединачни и стидљиви сигнали да би држава могла да промени спољнополитички курс.
Све нам је додатно и пластично објаснио коментатор „Дојче велеа“ Кристоф Хазелбах, који каже да ЕУ себи не може да приушти Западни Балкан, али не сме да га препусти утицају Русије и Кине.
По његовом креативном тумачењу, решење није пуно чланство већ „партнерство које би подразумевало економску сарадњу и подршку, али не и право гласа“.
Дакле, ни свакодневне утешне речи бриселских бирократа које нас убеђују да је довољно да останемо добри ђаци и да испуњавамо поглавља, па ће нам се врата Европе сама отворити, делују све фарсичније.
Једноставно, хтели то да приметимо или не, десиле су се крупне промене у Европској унији.
Од позиције „предајте Косово и улазите у ЕУ“ дошли смо до статуса „предајте Косово, а чак ни тада нећете ући у ЕУ“.
Саопштено нам је: Остаћете на путу ка ЕУ, ту вам је место и не смете да се окрећете никаквим алтернативама. Нарочито не Русији и Кини.
У преводу на речник бајки, то би изгледало овако:
„Био једном један младожења, који је осуђен на проклетство да годинама чека на одговор девојке коју је запросио. И годинама тако морао је да стоји испод њеног велелепног балкона. И није смео да потражи нову љубав нити да се окрене за другом принцезом. И тако је остарио у чекању…“
Србија већ 18 година тапка пред капијом ЕУ чекајући. Не знамо да ли ће све ово имати срећан крај, али многи који су били млади и орни те 2000. године, већ одавно не верују у бајке.
На срећу, ни млада удавача више није тако млада, једра и атрактивна.
Тако да…
