За све нас Чернобиљ данас представља једну богом заборављену рупу где се некада налазио град од око 14.000 становника, иако је управо то место својевремено представљало изузетно важно трговачко и индустријско седиште на речном путу између Балтичког и Црног мора.
Наиме, тај град је удаљен свега 15 километара од чувене нуклеарне електране Лењин, где се 1986. године догодила катастрофа на реактору број четири. Међутим, мало ко зна да је град Припјат прошао још горе, будући да је он бројао око 50.000 становника, који су махом били запослени у електрани. Све у свему, више од 100.000 људи било је приморано да напусти своје домове.
Данас су то напуштени градови. Станови, базени, болнице и остале установе су остављене да труну, а становници су након несреће могли да понесу само кофер са документима, књигама и одећом која није била контаминирана. Међутим, почетком 21. века, зграде и станови су потпуно опљачкани, а крале су се чак и клозетске шоље, након чега су се сви станови испунили водом, па није необично да се види како дрво расте кроз кров куће или у самој кући.
С обзиром на то да је целокупна зона била затворена дуги низ година, па људска нога није смела тамо ни да крочи, природа је почела да се развија самостално, а животиње су несметано улазиле на ту територију. Чак су на то подручје пребацили и један број дивљих коња Пржевалског, где су они живели „као у рају“, објашњава научни сарадник руског Института за радијацију и хигијену Михаил Балонов.
„Већа је вероватноћа да ће вас вукови појести него да останете озрачени. Природа се невероватно развила у том подручју. Тамо је рај на Земљи за природу — људи нема, а шуме су прелепе, реке и језера су чиста. Поред тога, и Украјинци и Белоруси су довукли најразличитије врсте животиња у тај предео и они су се досад прилично развили. Међутим, вукови заиста јесу опасност, уопште се не шалим“, каже он.
То је за Спутњик потврдио и Владимир Губарев, један од првих новинара који је посетио Чернобиљ након хаварије. Како каже, природа је оживела и изгледа фантастично, док су се на тој територији сада појавили и невероватни примерци флоре и фауне, баш као са Црвене листе заштићених врста, иако је највећа аномалија присутна на том подручју — албинизам.
Чак су и све оне приче о двоглавим козама и унакаженим људима апсолутна измишљотина, додаје он. „Било је јако пуно невероватних прича на рачун Чернобиља, али су научници још тада говорили да ће највећи проблем представљати управо онколошке болести, и то због неадекватне заштите људи који су тамо живели. То се и догодило, а последице се осећају и данас“, присећа се он.
Међутим, према речима Вјачеслава Гришина, председника организације „Савез Чернобиља“, упркос томе што контаминација плутонијумом, који и представља највећу опасност за људско здравље, није била толико велика, већ су главни загађивачи били цезијум-137 и стронцијум-90, чији је период полураспадања 30, односно 12 година, ситуација у том пределу није толико ружичаста.
Рецимо, појашњава он, произвођачи хељде у Брјанској области, која је такође била у зони еколошке катастрофе, жале се да скоро нико не жели да купује њихове производе. Како тврди, постоји снажан психолошки фактор — људи који су живели на тим подручјима и даље страхују због здравственог стања генерација које долазе, и ако дете често болује и има слаб имунитет, људи верују да је то последица радијације.
Са друге стране, иако звучи невероватно, управо Чернобиљ и Припјат данас представљају једну од најпопуларнијих дестинација међу туристима који воле адреналин и изазовна одредишта. Ту су и они људи којима су досадиле класичне дестинације и туристички популарне земље, па су жељни нечег узбудљивијег, што се не може видети сваки дан.
Гришин објашњава да туристички обиласци нису опасни по здравље људи, под условом да се придржавају правила и путују у саставу организоване групе са водичем. Онај који се одлучио за „дивљи туризам“ и камповање под отвореним небом ризикује, условно речено, да наиђе на плутонијумску мрљу, јер територија није до краја деконтаминирана.
Тренутна мерења поред тог кобног реактора број четири, који је недавно прекривен најновијим саркофагом, показују да зрачење износи до 25 микрорендгена на сат, док се, рецимо, у Москви нормалним сматра резултат до 20, напомиње Гришин, иако наглашава да и даље постоје одређене локације на којима је ниво радијације прилично висок.
