Величину и значај дјела Карла Маркса, као и његов утицај на тадашње и касније свјетске прилике, не оспорава нико ко је заинтересован и образован за друштвена кретања. Карл Маркс, несумњиво, припада малој групи мислилаца који су обиљежили историју човјечанства и личности чије су идеје дословно преобликовале дотадашњи свијет.—
Друго је питање омјера оних који његов допринос хвале и оних који га критикују, сматрајући га дијелом универзалног зла. У претходних сто педесет година било је много и једних и других, а њихов број по припадности одређеном табору и ватреност са којом су излагали увјерења „за и против“, мијењали се зависно од историјских прилика и географских одредница.
На овим просторима, као уосталом у свеукупном донедавном социјалистичком свијету, Карл Маркс је био издигнут на ниво иконе. До деведесетих година прошлог вијека на његовој доктрини је била заснована свака друштвена наука на свим нивоима образовања. Било је незамисливо да се иједна висока академска титула стекне оспоравањем Маркса у домену његове социоекономске теорије. Закључци који би у научним радовима евентуално доказивали супротно нису били прихватљиви, па их није ни било. Макар не на јавној научној сцени.
Тада је, дакле, Маркс био обавезан па није могао бити „модеран“. Цитати из његових дјела заузимали су значајне дијелове докторских дисертација, чак и онда када не би имали непосредне везе са њиховим садржајем. Или, што је опет био чест случај, када би њихови аутори (несвјесно) показивали да ни сами нису разумјели смисао садржан у наводима овог грандиозног мислиоца.
Уистину, сложеност и дубина учења Карла Маркса је таква да је није лако схватити чак и када јој се посвети најозбиљнија и дугогодишња пажња. Нарочито је то немогуће када се овом послу приступа „по морању“ и са циљем да се посао отаља.
Ово се нарочито односило на академске економисте код којих су Марксове теорије биле обавезне, али који их никада истински нису схватили и стога су једва чекали прилику да му се „освете“. Дочекали су је са доласком „слободе и демократије“, како је названо рушење социјалистичких држава и несумњива побједа капитализма. И то не било којег, већ либералног са светињом тржишта у свом епицентру.
Многи од оних који су докторирали на Марксу, одрекли су се његовог учења, али су задржали титуле и постали „експерти“ за области о којима су до тада знали мало или ништа. Само спомињање Карла Маркса би код њих активирало осјећај нечисте савјести, па је све за дуги низ године било прекривено ћутањем. Чак и онда када се свијет, почетком текуће свјетске економске кризе, вратио Марксу, а његов „Капитал“ поново постао свјетски бестселер. Код нас није требало куповати ову књигу. Било је довољно извадити је из скровишта и одувати прашину са ње. Мало ко је то урадио.
Разумије се да Марксова теорија не може објаснити пословање у времену у којем информација обиђе свијет у трену, гдје роботи тргују на берзама, а трговина траје стално и у сваком кутку планете. С друге стране, без Марксове анализе финансијског капитала није могуће схватити ни дио тог свијета који се стално мијења, да би увијек остао исти — у безграничној похлепи за новцем. Некада су се користили бродови и мазге, данас компјутери и роботи, али природа лихвара и превараната остала је иста. И данас они, можда перфидније него икада, из сјенке владају модерним „демократским“ свијетом. Богатећи се до бестијалних граница, они свађају и сукобљавају сиромашне и обесправљене грађане и нације, доводећи свијет до ивице глобалног сукоба.
Суочен са бројним невољама, један је старији Црногорац недавно изјавио: „Ово како је данас не ваља ништа. А како би требало другачије — то не знам!“
За њега је можда касно да се са новим искуствима врати Марксу. За млађе је то услов опстанка.
