Вођењем специјалних операција чија је сврха ликвидација људи на страној територији бавиле су се управо британске специјалне службе, за то постоје бројни историјски докази, изјавила је портпаролка Министарства спољних послова Русије Марија Захарова. „Они су одувек били мајстори да покушају, много пута успешно, да своје злочине представе као туђе“, рекла је Захарова на телевизији „Русија 1“.
Тада је Марија Захарова подсетила на даљу и ближу историју: убиство цара Павла Првог и Распућина. Још увек траје разматрање опште познатих чињеница о учешћу британских амбасада и појединих њихових службеника у обе ове специјалне операције.
Сада се ради о догађајима који су релативно недавни, а који могу условно да се датирају као друга половина 20. века. А то је већ период када постоји реална база доказа, а не само арсеник, који је у великој количини нађен у остацима Ивана Грозног. Арсеник је могао да умеша не само енглески лекар, већ и, на пример, омиљени пријатељ цара — Богдан Бељски. Он је по пореклу био Литванац, односно потомак пољско-литванске аристократске породице која је „отишла у Московију“. Али никоме засад не пада на памет да за тровање Ивана Грозног окриви Варшаву или Вилњус. Макар само због тога што такво понашање није било својствено Пољацима, а Британцима — увек.
У Оксфорду ради професор-совјетолог старе школе Роберт Сервис, аутор класичних британских биографија Лењина, Стаљина и Троцког. Осим отворено троцкистичких истраживања, професор је написао и књигу „Шпијуни и комесари: руски бољшевици и Запад“ која је изазвала малу пометњу у уваженој британској обавештајној заједници.
Борећи се са оптужбама које нису увек биле академске природе, он је написао у „Дејли мејлу“: „Данас британским обавештајним агенцијама није дозвољено да обављају субверзивне активности против страних земаља и убијају стране политичке лидере“. По његовом мишљењу, „Вајтхол жели да се претвара да је то увек био случај, као да је Британија имала апсолутно чисте руке“. „Али наше руке нису увек биле чисте — биле су прљаве као и све остале“, пише Сервис.
Однос према обавештајним службама и раду у њима у Великој Британији се, историјски гледано, принципијелно разликује од глобалног. Енглеска је првенствено шпијунска земља. Изоловани острвски положај је још од елизабетанског доба кренуо путем коришћења тајних операција за постизање европске или чак светске доминације. На ово се надовезао и специфичан менталитет британске владајуће класе са његовом „психологијом игара“ џентлмена чији се дух вековима васпитава у приватним школама кроз спорт и представу о животу као великој спортској игри. Одатле и енглески израз „our game“ (наша игра), како се у професионалном сленгу назива шпијунажа.
Шпијунажа је почела да се схвата као спорт на међународном нивоу, а у обавештајној служби радили су представници познатих аристократских породица. За обавештајну службу су радили истакнути британски писци, песници и новинари. Само у 20. веку са британском обавештајном службом су били повезани писци Самерсет Мом, Грејам Грин, Ентони Барџес, Ијан Флеминг, Џон ле Каре, Фредерик Форсајт и Артур Кестлер. А раније су били Кристофер Марлоу, Џонатан Свифт и Данијел Дефо.
Све то се фундаментално разликује од континенталног односа према обавештајној служби. Ова професија се у Европи није сматрала достојним занимањем за традиционалну аристократију јер је захтевала озбиљно унутрашње насиље над „племићким духом“, кодексом части и сличним неполитичким убеђењима. Полетети са мачем у рукама на црном коњу на артиљеријске положаје непријатеља — то је достојно европског, па тако и руског аристократе. Међутим, красти туђе тајне, врбовати симпатичне људе да издају своју отаџбину, или бар владајућу класу, поткупљивати, лагати и опањкавати — некако је погрешно. У енглеској војно-политичкој и дипломатској традицији ово је нормално. Као и организовати убијање неподобних грађана других земаља.
Догађај ове врсте о којем се највише расправљало, ако се привремено заборави принцеза Дајана, било је убиство Патриса Лумумбе, првог премијера Конга након добијања независности од Белгије 1960. Првобитно је за убиство Лумумбе била оптужена белгијска војска, па чак и лично краљ Бодуен. Лумумба је сматран личним непријатељем краља Бодуена након што је приликом посете белгијског монарха Конгу прекршио протокол и изговорио непланиране речи. У свом говору он је увредио Бодуена и рекао сада познату фразу „Ми више нисмо ваши мајмуни!“ (Nous ne sommes plus vos singes!).
Брисел је покушао да сву одговорност пребаци на локалне дивљаке (Лумумба је мучен читав дан, затим стрељан, његово тело су раскомадали, растворили у киселини, а оно што је остало је за сваки случај и спаљено), конкретно на локалног лидера Годфроа Мунонгоа, познатијег као краља племена Јеке Мвенда VI, али је он то оповргао једном речју: „Докажите!“.
Године 1992. већ прилично стар Мунонго је изненада изјавио да је спреман да исприча целу истину о смрти Лумумбе, али је умро неколико сати пре најављене конференције за новинаре, која је претила да ће постати сензација. Сви су за ово окривили године „краља џунгле“, али је непријатност остала.
Следећи кривац били су Американци, јер се испоставило да је председник Двајт Ајзенхауер одобрио планове ЦИА за физичку ликвидацију Лумумбе. Ленгли је развио неколико планова — од коришћења снајпера до колекције отрова. На крају су се зауставили на операцији „Плава стрела“ — отмици Лумумбе и његовој предаји локалним политичким и племенским противницима.
Међутим, 2010. године се изненада испоставило да је кључну улогу у овој причи одиграла баронеса Дафне Парк, „краљица британске обавештајне службе“, жена-легенда, „Џејмс Бонд у сукњи“, која је за британску обавештајну службу радила 30 година. Између осталог, она је била позната и по томе што је 1954. године, као други секретар амбасаде у Москви, успела да добије тајни ред вожње возова совјетске железнице. Дафне Парк је 1960. радила као конзул у Леополдвилу (данашња Киншаса) и лично је организовала цео процес отмице Патриса Лумумбе. ЦИА је пружила техничку подршку, непосредно су га мучили и у њега пуцали представници племена Јеко и Тетеко под командом Белгијанаца, али је за читаву операцију одговорна била управо баронеса Парк.
Ову информацију објавио је нико други до друга аристократска легенда британске обавештајне службе — сер Дејвид Едвард Ли, барон Крондал, члан Дома лордова, власник истоименог имања монструозних размера у близини Фарнбороа, одликован десетинама медаља за службу Царству. Раније сер Дејвид није био примећен у ширењу фалсификата. Он тврди да му је баронеса Парк у поверењу уз шољу чаја испричала о својој улози у убиству Лумумбе неколико месеци пре своје смрти.
Из неког разлога ову информацију је пожурила да негира британска амбасада у Москви, иако се то њих није никако тицало, пошто је скандал ипак првенствено био унутарбритански. Портпарол Амбасаде рекао је да „ове изјаве нису у складу са претходним коментарима леди Парк на ову тему“. „Како је раније изјавило Министарство спољних послова, директор обавештајне службе и касније сâма леди Парк, која је умрла 2010. године, британска влада не извршава убиства и не даје одобрење некој страни да то учини“, стоји у саопштењу. Дирљиво, али не и претерано уверљиво.
Врхунац ове врсте тајних операција које је вршио оперативно одељење МИ-6 биле су седамдесете године. Године 1976. у Нигерији је убијен војни диктатор земље, генерал Муртал Мухамед. У Уганди је 1977. убијен надбискуп Џанани Лувум, покушавајући да се супротстави Иди Амину и британском амбасадору. Исте те 1977. године и поново у Конгу убијен је Маријан Нгуаби, још један просовјетски лидер који је постао шеф државе са 29 година, као професионални војник и председник Централног комитета Радничке партије Конга. Истрага о овом убиству ни данас није завршена и оно је праћено бројним теоријама завере. Следећег дана отет је и убијен кардинал Емил Бијаенда, са којим се Нгуаби срео пре смрти. Најстарији син социјалисте из Конга Маријан Нгуаби Млађи погинуо је касније у неразјашњеним околностима. СССР је отворено тврдио да је убиство Нгуабија резултат завере спољних сила, према тадашњој терминологији — „кривично дело империјализма“.
Посебно треба напоменути да су сви описани догађаји успешно приписивани локалним околностима, о чему је и говорила Марија Захарова. Један од принципа понашања британске обавештајне службе је подела одговорности. Сви делови операције су подељени толико да у случају неуспеха сваки од њих појединачно може да се припише неком правном догађају или, у најгорем случају, раду легалних система обавештајних представништва у иностранству, и више није могуће повезати их у један низ. Кривац ће увек бити неки краљ Мвенда VI, а не леди Парк, чак и ако британске уши вире иза сваке завесе.
Совјетска и тим пре руска обавештајна служба никада није организовала убиства страних политичара нити атентате на њих. Није било ни покушаја насилне промене државног система. Све ужасне приче које се користе у Британији повезане су са веома кратким временским раздобљем познатим под називом „судоплатовски“, током којег су физички ликвидирани лидери украјинског националистичког подземља (Бандера, Ребет) и нико други осим њих. Али је ова пракса такође прекинута шездесетих година прошлог века.
Свет шпијунаже је тако уређен да покушај имплантације одређеног моралног и етичког фактора у њега увек изгледа као медицинска грешка хирурга. У Совјетском Савезу су експропријација, политички терор и насилно мешање у живот других земаља били забрањени не толико из морално-етичких разлога, већ из разлога стратешке политике. Москва је високо ценила међународно право, које је чак и након Хелсиншке конференције обезбеђивало неповредивост европских граница.
Због тога се нарушавање писаних и неписаних правила света сматрало стратешки опасним, да се не би давало повода за додатне нападе на Совјетски Савез као на „империју зла“. Била су довољна „људска права“ која су излазила из свих пукотина. „Авганистански ексцес“ са смрћу Хафизула Амина, на који воле да се позивају не само у Британији већ и у руском либералном окружењу, и даље остаје контроверзна епизода. Тако да покушаји да се експропријације представе као нека врста совјетско-руске „традиције“ у најмању руку нису историјски.
Али бесмислено је и апеловање на британско историјско памћење. Понашање британске обавештајне службе у трећим земљама одувек је било, благо речено, безобзирно и отворено, али се то у Лондону пре схвата као храброст него као грешка или злочин. Чак и садашња ера политичке коректности ништа не мења. На крају крајева, измишљени књижевно-кинематографски лик са „лиценцом за убиство“ јунак је британског фолклора, а не совјетско-руског.
