Очигледно је, каже Адамовић, да сви они који су доминирали светом последњих 25 година у Русији виде главног непријатеља због вредносних питања. За њих се руши либерални светски поредак у коме је Јељцинова Русија била идеална и у коме за Србију и српски народ није било места. Тај поредак је, захваљујући Русији, Кини, кризи ЕУ, „брегзиту“, Трамповој победи, и те како доведен у питање, изјавио је Адамовић.
— Ми више ни не живимо у 21, већ на крају 19. века, негде пред избијање Првог светског рата, што је приметио и председник Србије. У либералном поретку нема места за конзервативне хришћанске државе, а по мишљењу оних који су планирали глобални светски поредак, ми треба да живимо у некаквом постмодерном либералном рају мултикултурализма људских права, где Русија не би требало ни да постоји, као ни Србија ни Република Српска.
Поред сукоба у Донбасу у Украјини је на делу и медијски рат. Шта је његов циљ?
— Украјинске политичке елите, које су антируске, морају по сваку цену да одржавају кризу надајући се да ће у целу причу, због своје слабости, да увуку што више западних земаља које ће им помоћи. Мало људи зна да антируски Степан Бандера уопште није био нациста. Њега су на почетку Другог светског рата само преузели Немци, а он је пре тога заправо био човек британских обавештајних служби. То се намерно баца у заборав. Украјинска СС дивизија је једина СС дивизија чији су припадници без икаквих проблема нашли ухлебљење и у Великој Британији и САД, и нисам приметио да је ико одговарао због онога што су чинили у Другом светском рату. Бандеру можемо да упоредимо са Антом Павелићем и усташама за које се верује да су били нацистичке марионете, а заправо су били инсталација британских тајних служби.
„РИА новости Украјина“ и „Русија севодња“ су укинуте у Украјини. Да ли је то део Порошенкове кампање уочи председничких избора?
— Често се каже како ми живимо у мирнодопском периоду, а заправо у 21. веку нисмо имали годину без рата. Жестоки сукоби се воде и у медијском простору, јер се појавила алтернатива досадашњој доминацији англосаксонских медија. У нашим медијима се, нажалост, „Њујорк тајмс“, „Вашингтон пост“ и Си-Ен-Ен упорно називају угледним медијима, а не даје се простор онима који су права алтернатива досадашњим лажима које су ти медији продуковали. У 21. веку укинуто је право на слободу медија у једној европској земљи, у Украјини, јер више немају снагу да задрже медијски монопол у којем су досад били неприкосновени и посегнули су за драстичном мером — да се чује други глас. Недавно је бивши амбасадор Камерон Мантер представио план Института „Исток—Запад“ о решавању проблема Косова, Републике Српске, јер је, наводно, ту незавршен посао. Између осталог, у том плану се предвиђа, вероватно због тога што се плаше утицаја Спутњика, формирање алтернативних медија који би нама Србима, тобоже заведеним руском пропагандом, отворили очи. Не знам који су то алтернативни медији, јер објективно говорећи они све време доминирају медијским простором Србије.
Да ли се довољно чује друга страна?
— Ситуација се умногоме променила од 2008. Сада не постоји апсолутна доминација ЕУ и САД на Балкану, већ су сада ту јаки интереси Русије, Кине и Турске. Када је Спутњик у питању, не само ја, већ и многе моје колеге кажу да су добиле прилику да кажу или покажу други поглед на међународне односе, оно што наши мејнстрим медији нису успели да ураде. Наилазио сам, на пример, да се данас појави текст у „Њујорк тајмсу“, сутра га препише „Политика“, а прексутра „Јутарњи лист“, што је невероватан скандал. Спутњик је афирмисао велики број озбиљних стручњака за међународне односе, који су нам показали нову слику света који се мења, а која је за нас много оптимистичнија него што је била.
Доналд Трамп је дефинитивно отказао састанак са Ким Џонг Уном. Да ли вас је то изненадило, с обзиром на то да је уништено оно што је сам тражио?
— Свако ко познаје Доналда може увек да рачуна на изненађења, али та ствар није изгубљена, до тог сусрета ће доћи пре или касније. Он често воли да подигне тензије и доведе свет на ивицу нуклеарног сукоба, а онда сви одахну када дође до смиривања ситуације. Та његова позиција долажења до мира кроз показивање снаге може да буде корисна у међународним односима. Кад год неко критикује Доналда Трампа, треба стално да има на уму свет који је он наследио, и у том смислу ја не бих драматизовао његову одлуку.
Не брине вас реакција Ким Џонг Уна?
— Он мора да покаже да је чврст, али је то можда само одмеравање снага на светској сцени. Ја ту ситуацију не бих драматизовао. Трампа у новембру очекују важни избори за Конгрес и мора све да учини како не би дошао у ситуацију да демократе преузму већину у оба дома.
Амерички конзул је протеран из Венецуеле, да ли Трамп намерно изазива кризе на свим континентима?
— Још од чувене Монроове доктрине, САД морају да контролишу и Северну и Јужну Америку, и Вашингтон не гледа благонаклоно на руске или кинеске инвестиције у Венецуели. Са друге стране, та земља се још од покојног председника Чавеза поставила врло антиамерички и успела је да окупи велики број јужноамеричких земаља у антиамерички блок, па није ни чудо што се резултат избора у Венецуели не допада Белој кући.
Да ли вас забрињава то што се не допада ни већини лидера европских земаља?
— Европска унија, за разлику од других великих сила које су се вратиле у 19. век и заиста се лавовски боре за своје геополитичке интересе, заправо је ентитет који још живи у 21. веку, у постмодерном либералном рају, у коме сви мисле да више нема ратова и да треба сви да живимо у некаквом мултикултурализму, па су пре неколико година позвали милионе миграната које неће никад интегрисати. Подсећам да је 2010. Ангела Меркел рекла на конгресу омладине своје странке да је пројекат мултикултурализма у Немачкој пропао и да нема тог друштвеног инжењеринга који ће од људи који долазе из једног сасвим другог цивилизацијско-културног или религијског миљеа моћи преко ноћи да постану нови Французи. Амерички амбасадор Кајл Скот је обилазећи неко мигрантско насеље поручио да су сви ти мали Арапи и Иранци заправо нови Срби. То је према тим људима непримерена изјава — тражи од њих да одустану од свог идентитета да би постали нешто друго. Можда употребљавам тешке речи, али то је нека врста расизма.
Како онда можемо да посматрамо изјаве наших политичара да идемо и даље ка тој ЕУ?
— Ми смо кренули тим путем и то не јуче. ЕУ и Европа су два различита појма. Оно што нам причају да су европске вредности, то нема везе са вредностима Европе, то су сада некакве мулти-култи вредности које су у пракси показале да не дају добра решења. Донедавно је Немачка била прилично хомогена држава. Сада Британци у својим лево либералним медијима хвале Немачку управо због тога што је примила милионе миграната, с којима заправо ни не зна шта ће. Не хвале Немачку ако решава свој демографски проблем. Напротив, то је врло политички некоректно. Пошто је у последње време Виктор Орбан постао познат по изразу нелиберална демократија, ја сам почео да користим термин за Брисел да су они либералне недемократе. У последње време све те европске политичке елите не верују у свој народ. Одједном је сваки политичар који има подршку свог народа популиста, а бити популиста и бити на страни свог народа и његових интереса није политички коректно и није политички допуштено. Са друге стране, сам Јункер уме да каже да ће Европљани за двадесет-тридесет година изумрети као европски народ. Уместо да пораде на повећању наталитета, та врста политике постаје проскрибована, јер ризикујете да постанете десничар или фашиста, али зато да примите милион имиграната, то је култура добродошлице, то је нешто дивно, то је нешто позитивно, иако се види у пракси да то не даје резултате.
Ангела Меркел је рекла да ће и даље поштовати нуклеарни споразум са Ираном, али да страхује да ће Немачка морати да повуче своје компаније из Ирана због америчких санкција…
— Њена изјава показује колико је Немачка политички немоћна држава. Један од бивших шефова немачке обавештајне службе у својим мемоарима је објавио податак да је он наводно видео документ потписан после Другог светског рата, да сто година од завршетка тог сукоба Немачка мора да остане амерички вазал. Без обзира на неке помало кочоперне изјаве Меркелове — да Немачка и Европа морају саме да узму своју судбину у своје руке — видимо да од тога нема ништа. Нуклеарни споразум са Ираном је Трамп критиковао и у својој кампањи и парадоксално има основе у томе што је он рекао, поготово ако се вратимо уназад на споразум са Северном Корејом који је деведесетих потписао Бил Клинтон. То је био сличан споразум који је требало да спречи развој нуклеарног оружја Северне Кореје, а није га спречио. Са америчког становишта, Израел је неприкосновен, без обзира на то која је администрација. Са друге стране, савезник САД је и Саудијска Арабија, која ће у случају да Иран направи нуклеарну бомбу тражити да и она има исту. Када је направљен тај споразум са Ираном, један од најистакнутијих западних историчара Нил Фергусон је критиковао Обамин споразум и говорио да он неће донети мир и стабилност, већ да ће, напротив, повећати насиље. Вашингтон не жели да се понови ситуација са Северном Корејом, да Иран развија балистичке ракете, да дође на корак до нуклеарног оружја и доведе у питање опстанак Израела, јер је иранска политичка елита или религиозна елита изразито антиизраелски расположена.
