Воља и одлучност севернокорејског лидера Ким Џонг Уна и јужнокорејског председника Мун Џае Ина да наставе са нормализацијом односа упркос напорима Трампове администрације да то саботира — претње и увреде против лидера Северне Кореје, непријатељски захтеви Пјонгјангу као и предуслов за почетак преговора, одлагање заказаног самита у Сингапуру на лажним основама — представљају доказ народне жеље за помирењем након деценија сукоба.
Неоконзервативни јастребови и америчка тврда моћ
Са неоконзервативним јастребовима попут Џона Болтона, Мајка Помпеа и Ники Хејли, који су запосели кључне позиције у Трамповој администрацији, имамо Белу кућу у којој влада уверење да дипломатија служи за прежвакавање, а да је тврда моћ САД, а не дипломатија или међународно право, праведни арбитар међународних односа.
На питање због чега би Вашингтон радије видео пропаст мировног процеса у Кореји, одговор је једноставан: Кина. Пекинг, а не Пјонгјанг, јесте тај који окупира мисли неоконзервативаца и стратешких планера у САД. Потреба да се заустави економија која све брже наступа у Америци, као и растуће кинеске глобалне и регионалне амбиције уливају им стах у срца. То представља изазов империјалној хегемонији и стога је од стратешког значаја да Америка задржи војно присуство на Корејском полуострву и око њега, у домету могућег удара на Кину.
Истраживачки новинар Џон Пилџер у свом документарцу „Долазећи рат са Кином“ даје упечатљиво упозорење на предстојеће сукобе у складу са горепоменутим америчким хегемонистичким циљевима. Он каже:
„Данас више од 400 америчких војних база окружује Кину, са пројектилима, бомбардерима, ратним бродовима, и пре свега, нуклеарним оружјем. Од Аустралије, па северно уз Пацифик до Јапана и Кореје, преко Евроазије до Авганистана и Индије, базе формирају, рекао је један амерички стратег, савршену клопку“.
Обамин стожер у Азији
Ове клопке постављене су као део америчког стратешког и војног циља Трампове администрације. Кључни корак његовог претходника Барака Обаме из 2011. — његов „стожер у Азији“ — експлицитно је предузет с обзиром на намеру да се Пекинг опколи. Обама је објавио:
„Америка је пацифичка сила и ту смо са намером да останемо. Заправо, ми већ модернизујемо америчке одбрамбене позиције у азијском делу Пацифика. То ће бити широко распрострањено — одржавање нашег снажног присуства у Јапану и на Корејском полуострву, уз истовремено повећање нашег присуства у југоисточној Азији. Наш став ће бити флексибилнији са новим могућностима које ће осигурати слободније деловање наших снага. А наш став ће бити одрживији, помажући савезницима и партнерима да изграде своје капацитете, уз више обука и вежби“.
„Снажно присуство“ које је Обама толико хвалио 2011, 2018. се своди на око 30.000 америчких војника на Корејском полуострву, уз подршку великог броја борбених авиона и бомбардера, заједно са недавно распоређеним системима противракетне одбране. Укључује још око 50.000 америчких војника у Јапану и његовој околини, заједно са ударном групом Седме флоте. Ово, наравно, не укључује нуклеарне подморнице које стално патролирају регионом.
Фидел Кастро, коме малигни досег Империје није био стран у своје време, подсећа нас да је „свака (америчка) војна база бодеж у суверенитет нације, свака база је потискивање националног суверенитета“.
Трампова Стратегија националне безбедности
Јануара ове године Трампова администрација објавила је нову Стратегију националне безбедности, искрену, иако помало бомбастичну, у којој стоји:
„Кина и Русија оспоравају америчку моћ, утицај и интересе, покушавајући да еродирају америчку безбедност и просперитет. Они су одлучни у намери да економије постану мање слободне и мање фер, подстичу раст својих војних снага и да контролишу информације и податке како би вршили репресију над својим друштвима и проширили утицај. У исто време диктатуре Народне Демократске Републике Кореје и Исламске Републике Иран одлучне су да дестабилизују регион, угрожавају Американце и врше репресију над сопственим грађанима“.
Уколико се пробијемо кроз маглу нереалности у горенаведеном пасусу, долазимо до алтернативе много ближе истини. Да закључимо:
Кина и Русија изазивају америчку хегемонију, доминацију и империјализам као никада раније, покушавајући да успоставе мултиполарну алтернативу. Оне су одлучне да обнове принципе утврђене у Повељи УН — тј. поштовање националног суверенитета и међународног права као темељ међународних односа. Због претње америчке и западне војне агресије протеклих година, биле су присиљене да убрзају раст својих војски, а на западну медијску доминацију одговорили су увођењем сопствених глобалних медијских платформи. ДНР Кореја и Иран настављају да пружају регионални отпор америчком империјализму, који је био катализатор нестабилности и пораста међународног тероризма.
Мир је последње што Вашингтон жели
Тежина доказа показује да су мир и помирење на Корејском полуострву, и те како добродошли развој после деценија сукоба и напетости, последње што Вашингтон жели. Тај процес воде искључиво сами Корејци, који тако врше притисак на Трампову администрацију да прати оне процесе који наилазе на подршку. Председник Јужне Кореје Мун Џае Ин заслужује посебне похвале зато што је одбио да се улагује Вашингтону, присиљавајући Трампову администрацију да настави да артикулише јавну подршку, чак и ако зна да сваки корак ка миру и помирењу представља слабљење америчких војних и стратешких циљева у региону.
Дакле, у правом смислу речи, овај процес, који води могућем уједињењу Кореје, приближава дан када ће се Сеул ослободити вазалског односа према Вашингтону. До тада, председника Мун Џае Ина требало би саветовати да са скептицизмом прихвата смешну Трампову подршку.
(Аутор је колумниста Спутњика на енглеском језику)
