Италијански случај Антонића подсећа на Србију у време кад су после избора 2008. године неки тврдили да тадашњи председник Борис Тадић не сме да дâ мандат Војиславу Коштуници, зато што је размишљао да формира владу с радикалима. „Уколико грађани бирају неког ко жели да поремети правила игре, онда то за елите није демократија, већ популизам“, примећује Антонић.
Ломпар указује на страх од евроскептицизма који враћа идеју националних суверенитета, што изазива две врсте бојазни: једну оправдану, будући да је Европа у сукобу националних покрета доживела Први светски рат, и другу, арбитрарну, зато што тежи остваривању циљева који су сада „дубоко супротни елементарним људским правима и вредностима“. Оцењујући да „живимо у доба постдемократије, постистине“, Ломпар подсећа да се покушава изиграти „брегзит“ плановима о новом референдуму. Истовремено, причама о томе да су исход „брегзита“ одлучили мушкарци средњег доба, белци из деиндустријализованих области Британије демонстрира се дискриминаторни дискурс. Недемократски импулс види се и на изборима у Немачкој, где трећу по снази парламентарну странку, Алтернативу за Немачку, девалвирају речима које дискриминишу милионе грађана који за њу гласају, наводи наш саговорник, додајући и пример избора у Француској, кад је парола била „сви против Марин ле Пен“.
„Та врста арбитрарности карактерише данашње стање и показује дубоку кризу европске свести“, истиче Ломпар, који сматра да се после пада Берлинског зида постепено одвија објективно сужавање демократских садржаја „са посебно негативним рефлексима на наше подручје“.
По мишљењу Стојановића, у готово читавој Европи тренутно је погодно тле за раст покрета који кумулирају незадовољство са двеју страна: због питања идентитета и запостављености нације у глобалном свету и због економских проблема. „Са треће стране, то је апсолутно погодно тле за раст популизма у Европи, јер је данас можда лакше него икада пронаћи непријатеља према ком ћете адресирати политичке поруке. То су доминантно мигранти, али и финансијски тајкуни као економски фактор или Русија у појединим земљама“, објашњава он.
Антонић додаје да долазак јефтине радне снаге у Европу са таласом избеглица одговор добија у гласању за партије и покрете које кажу да постоји нека врста завере елита против обичног човека, а онда такве покрете и партије одмах дисквалификујете као екстремну десницу и популисте.
Ломпар проблем види у „интелектуалној дефанзиви“ и у томе што ни у медијима, ни у интелектуалној јавности „немате ништа друго осим диктатуре политичке коректности“.
„Постоји доминантни ток мишљења који онда условљава доминантан ток деловања, где читав низ тема морате третирати у складу са задатим очекивањем или ћете доћи по санкције. Главна криза Европе јесте управо криза одсуства интелектуалне спремности да се суочи са ситуацијом, јер би се то пре или касније прелило на политички хоризонт. Овде се одвија обрнути процес — финансијски капитал диктира политичком капиталу, политички капитал диригује интелектуалцима, а интелектуалци сервисирају медије“, каже Ломпар, напомињући да је то непродуктиван систем који природно производи револт.
Ништа боља ситуација није ни на Балкану, а пример је признање црногорског премијера Душка Марковића да је Подгорица признала једнострано проглашену независност Косова, иако је око 85 одсто грађана било против.
„Код нас се демократија своди само на дан избора, чак и то је упитно и код нас су демократске процедуре сведене на то да грађанин може да изађе да гласа, притом знајући, да иако је гласао за нешто предложено у кампањи, вероватно то неће бити остварено. Мени делује да у свим овим земљама региона, чак и у онима које су у Европској унији, победа на изборима значи свевлашће и да од момента када сте добили формални легитимитет на изборима, можете радити апсолутно оно што желите, без обзира на преференције грађана и без обзира на оно што сте евентуално обећали“, каже Стојановић.
Често се, како констатује, дешава да су грађани против неких ствари, можда кључних у држави, а политичари без икаквог пардона говоре да ће они урадити контра њима и да не виде проблем са тим.
„Питање утицаја обичних грађана на креирање политике у региону готово је сведено на минимум. Код нас имамо фасадну или фејк демократију, где имате изборе, али у ствари немате избор“, описује саговорник Спутњика.
Ломпар додаје оцену да земље које себе дефинишу као обрасце демократије често подржавају земље са ауторитарним поретком, зато што имају одређене интересе који нису нужно комплементарни с демократским поретком.
„Рецимо, кад је конкретно реч о Косову и Метохији, они имају интерес да наметну Србији да она то призна. Уколико се ослоните на расположење грађана — а 80 одсто грађана је за замрзнут конфликт, онда то не може никад да се спроведе. Њима је у интересу да се сузбије демократски простор, да би се могло наметнути одређено решење које одговара њиховим политичким интересима“, каже Ломпар.
Према мишљењу Антонића, Србија је у ситуацији да се стално говори о проблемима који постоје у Европи, а истовремено нема алтернативу Европи. Такође, додаје он, председник Вучић „разуме да уколико би случајно помислио озбиљно да направи заокрет, да би одмах имао озбиљан проблем да остане на власти“, а да „засад ужива једну врсту поштеде из Европске уније“. Ипак, сматра Антонић, кад имате ту врсту реалне перспективе онога што се дешава, а имате магловито обећање, морао би постојати „план Б“. „Ми смо се упутили без некакве јавне расправе према Европској унији и сад ту има толико проблема и очекују да дамо нешто и то озбиљно нешто за једно велико ништа, па се поставља питање умесности тога“, истиче он.
Ломпар оцењује да Србија не може да изађе из задатог европског оквира на ком се већ годинама гради политика, нити постоје снаге које би могле да изврше заокрет.
