Дипломата се држи за реч, држава за потпис. Међутим, пречеста је пракса да озбиљне државе, стабилне економије и узорне (унутрашње) демократије ставе свој потпис на међудржавни документ као једна од уговорних страна или као гарант договора других држава или народа, па потом све (у)чине да тај документ омаловаже и игноришу.
Шта (нам) то радите
„Да ли су представници Приштине означени са звездицом и са фуснотом на састанцима? Да ли поштујете статусну неутралност? Говорите о њима као да су земља, а ми нисмо с тим сагласни. Да ли се ССП са Косовом ратификује у националним парламентима држава чланица? Не, ратификован је само у Европском парламенту. Како можете да говорите о Косову као држави“, упитао је министар спољних послова Србије Ивица Дачић министре земаља ЕУ и високу представницу ЕУ за спољну политику и безбедност Федерику Могерини на састанку шефова дипломатија Вишеградске групе, Западнобалканске шесторке и њихових суседа у Варшави.
„Ми јесмо толерантни, али ви у ЕУ треба да се придржавате својих одлука“, истакао је том приликом Дачић и додао да се од Србије тражи придруживање одлукама ЕУ у спољној политици које нису у складу с њеним националним интересима.
У међународним односима се, како за Спутњик тврди Душан Пророковић, упоређују потенцијали моћи, а међународно право ту понекад игра улогу, али најчешће је уопште нема.
„Уколико Ивица Дачић жели да се чује глас Србије, онда мора да нађе много моћнијег савезника који ће тај глас Србије снажније заступати, и тако своје интересе много боље бранити“, сугерише Пророковић и наглашава да се на међународно право у политици углавном ослањају слабији.
„Кад дођете до тога да се само позивате на међународно право, то значи да су вам остали потенцијали моћи прилично танки“, додаје Пророковић.
Све то може, ако МИ не кажемо другачије
Примера недипломатске праксе је напретек, а неки од њих су и непоштовање Резолуције 1244, непридржавање обавеза из Кумановског споразума, незаитересованост за формирање Заједнице српских општина, разградња Дејтона…
Да ли, дакле, у дипломатији стварно важи право јачег, а онда и мењање правила како њима и ком тренутку паше?
За искусног дипломату Владислава Јовановића, све се своди на однос у преговарачком процесу. Ако слабија страна уђе у преговарачки процес са неком јачом страном, онда мора да буде у приправности да ће бити надигравана, било кроз тај процес, било после процеса.
Земље Запада, тврди Јовановић, развиле су — током колонијалне владавине кад су се неправедно односиле према разним племенима и урођеницима са којима су потписивале разне уговоре, којих се никад нису држале и према којима су се понашале супротно начелима и вредностима на којима су изграђиване њихове демократске државе — право које извлаче из силе.
„Може се, без претеривања рећи да се демократија и људске вредности завршавају на границама тих држава а иза тих граница наступа њихова самовоља, која се примењује и примењивала се и током југословенске кризе“, констатује Јовановић за Спутњик.
Током преговора у Хагу о југословенској кризи, наводи још један од примера Јовановић, свим републикама је понуђено да дођу и да се ако могу договоре уз помоћ Европске заједнице, а ако не могу — сви су слободни да се врате кућама као да се ништа није десило.
„То је била превара јер је иза тога, после неколико недеља, следио нацрт тог договора према коме је Југославија престала да постоји, а републике су позване да дођу на шалтер у Брисел да добију признање своје независности“, јасан је Јовановић.
Преговори су, додаје он, најбољи начин решавања проблема, али са добрим обезбеђењем да ће у њима бити основног узајамног поштења и испуњавања преузетих обавеза.
Дегенерација дипломатије
Мале државе, према Душану Пророковићу, немају претераног избора, поготову кад се налазе у ситуацији у каквој је Србија.
„Дакле, морате да улазите у разне врсте аранжмана са великим силама. Међународни односи се одвијају у анархичном окружењу, а ви се хватате за оно за шта можете да се ухватите како бисте обезбедили своју позицију у тој анархији и уколико немате другог начина да се обезбедите, прихватате и те аранжмане који се дефинишу у складу са неким одредбама међународног права“, детерминише Пророковић.
Велике силе, појашњава даље он, користе међународно право како би осигурале своју позицију, и то се пре свега тиче Запада, односно Американаца, који су, како каже, то довели до савршенства.
Запад, према тврдњи Владислава Јовановића, не води коректну већ политику према њиховим уским интересима.
„То није дипломатија, то је дегенерација дипломатије“, категоричан је Јовановић. „То је диктат воље стране која себе осећа и сматра јачом. И то они не чине само према Србији, већ према свим земљама према којима имају или мисле да имају надмоћан положај, укључујући и Русију, јер покушавају да говоре језиком силе кроз тај обруч санкција“.
Запад је, закључује Јовановић, тријумфализам који је постигао окончањем Хладног рата превео на практичан терен и спроводи га у односима са свима са надмоћне позиције, не хајући за принципе, међународно право и не плашећи се оптужби за дупле стандарде, јер им та позиција даје лежерност.
