По извештајима неких медија, за септембар се предвиђа специјална конференција НАТО лобиста на Фрушкој гори, где би требало да учествује око 100 универзитетских професора и јавних радника из различитих области, који би обликовали нову стратегију како да грађани Србије заволе НАТО, а замрзе Русију и Путина, пошто сви досадашњи напори у том правцу очито нису успели. Или је реч о прикривеном пројекту да се НАТО на Балкану трансформише у БАТО, односно у Балканско-атлантски савез, који нуди државама Балкана које још нису ушле у НАТО свој производ: мировне мисије и безбедност. Јер да би опстао, НАТО или БАТО мора да има нешто више од концептуалне мисије, мора нешто и да ради.
Нама је више пута речено и стално нам се понавља да су нам „врата НАТО-а отворена“, али и да „НАТО поштује нашу војну неутралност“. Па што се онда понавља формулација „да се поштује војна неутралност Србије“?
У сваком случају, сваки војни савез има најмање три главна циља: заједничка одбрана у случају напада, пакт о међусобном ненападању и колективна командна структура. Ако се ова три циља не испуњавају, савез постаје болестан и може да заврши на гробљу историје. Од ове три главне функције, НАТО од 1974. године само једну извршава на одговарајући начин, а то је заштита од међусобног напада чланица пакта. Друге две функције су се изгубиле током година. Или, да ли би Французи, или Немци помогли Пољацима у случају сукоба са Белорусима иза којих би стајале руске снаге?
У септембру 2007. норвешка телевизијска станица НРК објавила је изводе из тајног документа начелника Генералштаба, генерала Свереа Дисена који страхује да би „у случају озбиљног сукоба са Русијом, НАТО оставио Норвешку на цедилу“. Норвешка има спор са Русијом око границе у Баренцовом мору. Чешка и Пољска су своје сумње у солидарност НАТО-а подигле готово на ниво званичне доктрине, пре више година тадашњи је чешки министар спољних послова Карел Шварценберг изјавио да „Члан 5 статута НАТО-а о међусобној помоћи у случају рата више не одговара ризицима и претњама 21. века“. Ово неповерење траје већ дуго, ратови у Ираку, Либији и Сирији само су га избацили у први план показавши да расправа о узроцима рата траје све док опасност не прође.
И трећи елемент савеза, колективна командна структура губи на снази. Сукоб између Турске и САД око проблема Курда у Ираку и у Сирији показује маргинализацију НАТО-а. Турске трупе под сопственом командом прелазе границу територије држава НАТО-а, учествују у рату који против треће земље, Сирије, воде друге две чланице НАТО-а, САД и Велика Британија, без мандата УН. И оне то раде и поред протеста својих партнера у НАТО-у.
Је ли то анархија, где свако, али пре свега онај највећи, ради шта хоће? Сваки војни савез може да служи само једном ограниченом броју циљева. Када је НАТО основан, имао је јасног противника, СССР. И јасан циљ, спречавање трећег светског рата. Један противник, један циљ, један савез. После је апсорбовао земље бившег Варшавског уговора. Неки кажу, и покопао Хладни рат. Но, данас више не постоји идеолошки противник, а сваки члан НАТО-а има своје анимозитете према некој трећој држави. Ако се саберу противници свих чланица НАТО-а биће их више од 35. Али ниједан од тих противника није навукао непријатељство целе Алијансе на себе. Нема заједничког непријатеља — Бин Ладена је мртав — па нема ни заједничког имениоца. Последица? Не може свака чланица НАТО-а да очекује да јој савез помогне у сваком специфичном проблему.
Баш као што је у предвечерје проширења НАТО-а 1997. године тадашње оклевање САД да се приме нове чланице покушао да објасни Ричард Коен, уредник „Вашингтон поста“: „ Па моје су ципеле старије од тих држава“…
