Некада се овај процес манифестовао покушајима прихватања римокатоличких религијских тековина, а данас је више везан за некритичко усвајање неолибералних идеолошких образаца. То је пречица за „бежање са блатњавог Балкана“ и стварање дистанце према „непросвећеној светини“, „некултурним паорима и геацима“ који су остали „заглављени у средњовековљу“.
Хоћемо да будемо модерни! Ми смо Европљани! Припадамо Западу! Зато, стопићемо се, поунијатити са тим великим светом, само да не останемо Срби!
На политичком нивоу, такав приступ се манифестује жестоком негацијом да било какав српски интерес може постојати, што подразумева и подршку чак и највећим идиотлуцима упреним против Србије.
Сочињењије генерала Благоја Граховца, бомбастично названо „Гласови из глуве собе“, није достојно озбиљније анализе, али се може изабрати за илустровање дискурса. Иако публиковано још пре четири године, није завредело значајније осврте критике, а оне малобројне које су уследиле, бејаху толико рђаве да су демотивисале читаоце.
Са литерарног становишта посматрано, то је просечан рад, у рангу гимназијског писменог задатка; за историографију је небитан, пошто се у њему не може пронаћи ниједна ваљана чињеница за истраживање наше новије историје. Чак и тамо где се назиру интересантни подаци, аутор их крајње субјективним коментарима релативизује.
Јер, генерал Граховац о себи има највеће могуће мишљење: он је „све у брк скресао“ свакоме ко му се на путу нашао; Ђукановићу је „цртао“ како да се отргне од Милошевића (успут, наш генерал, попут Тома Круза у Милов кабинет улази у пилотском комбинезону); Месића саветовао како треба водити спољну политику Хрватске (и то све пред целом загребачком свитом и црногорским руководством); Маровића је ниподаштавао као његов официјелни саветник; био је „звезда“ некаквих конференција где је мирио Американце и Арапе; о њему се сваки час распитују Весли Кларк и утицајни генерали из НАТО-а.
Ипак, због једне ствари, овај аутобиографски спис је занимљив.
Он је парадигматског карактера и показује нам сву конфузију српских унијата. Јер, генерал Граховац је заклети комуниста, поборник Титославије, али је истовремено и за НАТО, па, логично, Русе не може ни да смисли; њега дуго плаћа Мило Ђукановић, али се он оштро бори против организованог криминала; он је заговорник независности Црне Горе зато што мисли да ће тако бити боље заштићени српски интереси; напослетку, он се гади „српског фашизма“, али му није гадно да живи у Београду.
Ништа од тога није чудно, пошто су слични симптоми видљиви код дела српске елите.
Јавна расправа у којој смо учествовали претходних годину дана то је одлично показала. Косовско питање је, боље него иједно друго, постало катализатор за све остало. Како је сјајно приметио Жељко Цвијановић: „Реците ми шта мислите о Косову и рећи ћу вам шта мислите о свему осталом“.
Као што се код Граховца могло свашта прочитати, тако се и током унутрашњег дијалога могло са унијатског пола наше сцене свашта чути. Косова би се требало одрећи зарад ЕУ у коју никада нећемо ући. Успут, могли бисмо у НАТО (пошто је то предуслов за ЕУ) да бисмо слали војску на руске границе. Или: да прихватимо реалност, окренемо се себи и стварамо државу, која ће бити снажнија после тешког (гео)политичког пораза. Затим, да се одрекнемо терета, „косовског камена око врата“ који нас везује за „Исток“ и окренемо „цивилизованом Западу“, који ће нас дочекати раширених руку, пошто им фали радне снаге за чишћење нужника и сезонске послове.
У доброј мери, ова мишљења долазе из истих оних кружока који су нас од седамдесетих година убеђивали да је будућност у јакој Југославији са слабом Србијом, јер се тако најбоље бране српски интереси; да су покрајине наше богатство, толико велико да нећемо дозволити да постоје нигде другде у Југославији; да Срби морају бринути о Србији, тако ћемо се усрећити, а шта ће бити са српским народом у осталим федералним јединицама — то је њихова ствар, ма шта им „другови комунисти из других република“ радили.
Нажалост, у доброј мери, током процеса усвајања Устава 1974. године ово постаје и званична политика србијанског комунистичког естаблишмента. Последице свега су несагледиве, трпимо их и данас, од тога ћемо се опорављати и наредних деценија.
Политика се, између осталог, мора обликовати према одређеној логици. Конфузија је непријатељ не само остваривања већ и дефинисања државних и националних интереса. У том контексту, унијатство није део решења, већ део проблема. Оно прати и подржава све процесе и појаве који штете успостављању система заснованог на логици. Унијатска конфузија је корисни идиот за остваривање туђих интереса науштрб наших. Она служи замагљивању суштине, онемогућавању разликовања пријатеља и непријатеља, подстицању самопорицања и аутошовинзма, што у крајњој линији поткопава самопоуздање народа и спречава изградњу стабилне државе са уређеним институционалним апаратом и реалним развојним циљевима.
И управо га због тога, на новој историјској прекретници — морамо одбацити. До нашег „просвећивања“ и „модернизовања“, ма како ове појмове дефинисали, неће доћи захваљујући унијатству, већ упркос њему.
