Како је уз приличну муку 1696. године заузео тврђаву Азов, али не и контролу над Керчким заливом, руски цар Петар Први је схватио да је Русији неопходна модернизација и јачање како би ушла у велики рат против Турске. Извор техничких информација је био на Западу. Цар је младе дворјане почео да шаље на школовање у Европу, а потом се и сам запутио ван граница Русије како би добио потребна знања и уз то решавао и дипломатска питања.
Наредник Петар Михајлов
Из Русије 1697. године креће велика дипломатска мисија, праћена са 20 дворјана и 35 „волонтера“, међу којима је био и наредник Преображењског пука Петар Михајлов, односно сам цар Петар Велики. Он је у преговорима наступао у своје лично име, а под претњом најстроже казне члановима мисије било је забрањено да одају информацију о присуству шефа државе међу изасланицима.
„Сама чињеница да је ова мисија организована и спроведена уз учешће Петра Првог била је огроман корак напред за руску дипломатију. До тада су се руски владари ка југу и западу кретали само током војних похода“, истиче доктор историјских наука, професор Санктпетербуршког државног универзитета Павел Кротов.
„У многим изворима и чак и у научној литератури се могу наћи коментари савременика да је главни циљ велике мисије био стварање антиосманске коалиције са европским државама, али то није сасвим тачно. Заправо, све указује на то да је главни циљ мисије било формирање контура антишведског савеза и припрема за Велики северни рат“, подвукао је саговорник Спутњика.
Осим тога, према речима Кротова, руски цар је хтео лично да се упозна са европским искуством у различитим областима. Он је намеравао да створи нову Русију, а притом је желео да у многим новим подухватима учествује лично.
„Идући из једног европског града у други, он је од бродоградитеља постајао артиљерац“, објаснио је овај историчар.
Дипломатија из сенке Петра Великог
Велика мисија је напустила Москву и прво кренула ка балтичком региону, чији је значајан део тада био под влашћу Шведске.
У Риги су Петар и његови пратиоци и помоћници, како је касније о томе писао губернатор генерал Ерик Далберг у извештају краљу Карлу XII, „почели да обилазе узвишења, али се нису ограничавали само на прегледање тврђава, већ су скицирали и план града и мерили дубину ровова, ходали по бедемима утврђења“. Губернатор је забранио детаљан преглед тврђаве правдајући то својом бригом за државне интересе.
Наредна станица на великом путовању била је Кенигзберг, данашњи Калињинград, где је наишао на топлу добродошлицу бранденбуршког кнеза Фридирха III, будућег краља Пруске. Током боравка у Источној Пруској, Петар је изучио технике којом се градила тврђава Фридрихсбург. Управо угледајући се на тај пример, он је касније подигао утврђења на острву Котлин у Финском заливу.
У Калињинградској области, руски монарх је почео да изучава артиљеријску вештину код пруског потпуковника Штејтнера фон Штернфелда и чак је добио диплому на име Петар Михајлов.
У Западној Европи
У августу 1697. године Петар је стигао до Холандије. Док су се остали чланови мисије бавили дипломатским питањима, цар је отишао у бродоградилиште у Зандам и учио занат градивши бродове. Потом је прешао на амстердамска бродоградилишта. Градоначелник Амстердама га је водио у разгледање болница, фабрика и домова за васпитавање деце и омладине, чак и у музеј анатомије, где је цар присуствовао обдукцији лешева. То искуство је оставило веома јак утисак на руског монарха и он је потом основао чувену Кунсткамеру у Санкт Петербургу.
По Европи се причало о томе како је Петар, руски цар, радио на холандским бродоградилиштима као обичан радник и да богатим и угледним Холанђанима није увек полазило за руком да разазнају ко је од уважених руских гостију цар, па је долазило до смешних ситуација. По мотивима његових доживљаја у Холандији био је написан читав низ музичких дела, међу њима и чувена опера Алберта Лорцинга „Цар и дрводеља“.
Упркос топлом пријему, руски цар није био сасвим задовољан резултатима боравка у Холандији. Током четири и по месеца колико је тамо провео, Петар је приметио да су локални бродоградитељи стручни, али да често своје бродове не граде на основу цртежа и пројекта, већ „одока“, а он је желео да има цртеже. Прихватио је позив краља Вилхелма III и отишао је у Британију. На бродоградилиштима у Лондону, Петар је видео и научио све оно што холандски мајстори нису могли да му покажу. Осим тога посећивао је арсенале, докове, музеје, био је у опсерваторији, у ковници новца, у затвору лондонског Тауера, као и на Оксфордском универзитету. Према неким подацима, Петар се упознао са Исаком Њутном. Једном је на кратко присуствовао и заседању парламента, након чега је изјавио: „Интересантно је слушати када поданици отворено свом господару говоре истину, ето шта би требало да научимо од Енглеза“.
Резултати Велике мисије
Након три месеца проведена у Енглеској, Петар I се вратио у Холандију, одакле се спремао на исток. Амстердам је напустио 4. јуна 1698. године, планирајући да на путу ка кући посети Аустрију и северну Италију, што је делимично реализовао.
Док је у Бечу са царом Леополдом I водио разговоре о односима са Османлијама, руски цар је добио вести да је у његовој домовини почео устанак. На путу за Русију стигла га је вест да је устанак угушен, па је посетио Августа II, коме је раније помогао да дође на пољски трон, са којим је договорио заједничко деловање против Шведске.
„Током Велике мисије постављени су темељи и осмишљене контуре система међународне политике, који је потом у наредних неколико година омогућио Русији да победи у Великом северном рату“, истакао је Павел Кротов.
Осим тога, цар је током Велике мисије научио много тога и позвао европске стручњаке у Русију, како би заједно реализовали модернизацију, која је почела одмах након што се Петар вратио у домовину.
„Велика мисија је својеврсно репрезентовала Русију на Западу. Осим тога, показала је да је Русија велика држава, која се простире између два океана“, изјавио је Кротов.
Руски академик Андреј Кошкин је подвукао да је реализујући реформе, Петар I направио од Русије велику и моћну државу.
„Тиме што је на Западу дошао до конкретних знања и вештина, он је руску државу повео путем аутентичне модернизације. Реформе нису биле једноставне, али су довеле до историјског прогреса, и то би искуство требало памтити. И у данашње време је потребно имплементирати различита инострана искуства и техничке иновације, али уз то сачувати руску традицију и друге друштвено-историјске особености“, закључио је академик.
