Зашто је баш данас поново актуелно питање аутокефалности Украјинске и Македонске православне цркве?
— Није јасно зашто управо сада постоји покушај да се заоштри проблем који већ неколико деценија постоји у Македонији и у Украјини. Највероватније због тога што се Васељенска патријаршија налази под јаким утицајем Запада. Познато је да се главна паства те патријаршије, која је и финансијски подржава, налази у САД. То је грчка дијаспора у САД и Западној Европи. Врло могуће је да политичари из Западне Европе и САД активно сарађују са Васељенском патријаршијом и утичу на њу, па се можда аутокефалност у Македонији и Украјини користи како би се проширио утицај модернизма у православљу.
Колико се Васељенска патријаршија променила за последњих сто година и колики је утицај Запада у њој?
— Васељенска патријаршија се од двадесетих година прошлог века одликује модернизмом. На такозваном православном сабору 1923. године донет је модернизовани програм и практично од тада се управо та патријаршија залаже за крајњи екуменизам, заједничке молитве са присталицама Ватикана, као и различита помодарска учења од којих се многа налазе на ивици, а ако не и изван православне вере. Управо ширење модернизма преко аутокефалних пројеката у државама у којима много година постоји јединствена православна црква то је, по мом мишљењу, политика Запада да се православље стави под његову контролу, поставе му се замке које постављају ЕУ и леволиберални део америчке елите. То ме не изненађује. Синод Васељенске патријаршије је усвојио две прилично магловите, али одређеније него раније, одлуке о процесу дискусије о македонској и украјинској аутокефалности. Сматрам да ће ти процеси бити коришћени за подршку модернијих снага којима, како у Македонији тако и у Украјини, могу да дају црквену власт како би реализовале либерални програм.
Да ли она може да призна аутокефалност Украјинске православне цркве и Македонске цркве без одобрења РПЦ и СПЦ?
— То би могло да се деси. Могу се десити различити сценарији. На Константинопољску патријаршију утичу различите снаге: западна грчка дијаспора и западни политичари, као и турска влада, јер се Патријаршија налази на територији Турске и то у прилично рањивом положају. Утицај Грчке заиста постоји, али не мислим да је он пресудан. Јачи је утицај с друге стране океана и из центара ЕУ. Константинопољска патријаршија нема тако велики утицај по бројности — има најмањи број верника у Турској, већином су то Грци, али има их доста у дијаспори. Међутим, Константинопољ неке древне каноне интерпретира по своме — да управо он влада читавом православном дијаспором и има право да даје аутокефалност самостално. Чула се изјава да је до данас он црква-мајка Украјине, да предаја Кијевске митрополије Московској патријаршији није потпуно завршена. Синод је у саопштењу о Македонији такође рекао да Константинопољ планира да примени нека посебна права када је у питању аутокефалност Македоније. Тако да је потпуно могуће да неке одлуке буду донете самостално, у току су неке консултације у најмању руку о украјинском питању са другим помесним црквама. У саопштењу Синода се наводи да ће таквих консултација бити, али да ли ће се коначна одлука донети самостално или заједно са помесним црквама — остаје нејасно. Руска црква је више пута инсистирала да решење о аутокефалности било које цркве у свету треба да буде донето путем консензуса, тј, изражавања воље свих православних помесних цркава у свету.
Неки експерти у Македонији сматрају да би Грчка могла да искористи свој утицај на патријарха Вартоломеја и у замену за промену имена државе добије независност Цркве. Да ли православље може да постане талац политике?
— Министарство иностраних послова Грчке тражи неки компромис: аутокефални статус у замену за половично признање имена. Име у некој мери може да задовољи македонско руководство, али не мислим да је аутокефалност по верзији Константинопоља главни фактор. Можда ће признање аутокефалности за руководство земље бити важан корак, али ће им бити тешко да се одрекну у потпуности имена Македонија. Већ постоји неки компромис који не значи потпуно одрицање од речи Македонија. Тешко да ће народ разумети власт ако се у потпуности одрекну тог имена.
У Македонији се чује и позив да се у преговоре око аутокефалности укључи и Ватикан. Зар то није мало необично?
— Не мислим да ће директно питати Ватикан, иако се могу водити неке консултације. Интересантно, Украјинска грчко-католичка црква је изразила подршку новом пројекту украјинске аутокефалности, исто тако Ватикан, без обзира на своје изјаве да он не подржава унију као инструмент црквеног јединства, само до пре неколико недеља отворио је нову грчко-католичку епархију у Македонији која за сада нема посебног епископа, али то још једном показује покушај да прошири утицај унијаћења.
Колики је заиста данас утицај Васељенске патријаршије у свету?
— Тешко је рећи. Православне цркве у сваком случају признају Константинопољску патријаршију. Макар званичне цркве, иако би нека нова учења која патријархат проповеда, између осталог крајњи екуменизам, по мом мишљењу, требало да буде тема дискусије Васељенског сабора о томе колико је он православан.
Ако патријарх Вартоломеј крене против РПЦ и СПЦ, како ће се то одразити на читав православни свет? На структуру и њено јединство? Да ли неко намерно урушава православље. Да ли се прошлогодишњи Васељенски сабор може сматрати почетком тог процеса?
— Да, кад неко покушава на прилично груб начин да прогура своју агенду. Критски сабор је пример таквог грубог наметања агенде у којој је и екуменизам. Познато је да је већина православних људи у Русији, чак и у Украјини против те идеје. Многи су против и у Грчкој. Модернизам и екуменизам не би добили подршку већине православних народа, монаштва, свештенства, епископа православног света ако би постојала слободна воља избора. Само таквим, административним, бирократским методама могу се прогурати екуменизам и модернизам. У исто време, ако се буде дала аутокефалност Украјини и Македонији против воље цркава-мајки, српске и руске цркве, може доћи до новог раскола православног света. О томе не говорим само ја, ово је моје лично, дисидентско мишљење, то је рекао и митрополит Иларион (волколомски) који води дипломатију Московске патријаршије. Ако и дође до такве поделе, било би веома корисно размотрити питање ко је православан, а ко не. Већ постоје одређене поделе по богословским питањима. По мом убеђењу, не само око граница цркава већ и о богословским питањима и шта да се ради са новим тенденцијама које постају озбиљнији поводи за повлачење граница него што је административно питање. Ако неко мења веру, ако неко излази са ултрамодерним ставовима који немају своје основе у делима светаца нити у светим књигама, ту више није реч само о административној подели, већ о томе да су неки људи изгубили православну веру, а своју нову веру покушавају да предају другима.
