Таргетирани су тачно они производи од којих живе одређене области у Америци, из којих долазе републиканци који очекују да буду реизабрани на изборима у новембру за трећину Сената и цео Конгрес.
На самиту Г-7 земље Европске уније не само да нису смекшале став америчког председника Доналда Трампа став о америчким тарифама на увоз производа из Уније, већ су остале ускраћене за његову подршку заједничком коминикеу.
Да ли је последњи скуп индустријских земаља сада и озваничио дубока неслагања САД и ЕУ и да ли је ово била презентација потпуне немоћи и дезоријентисаности Уније која нема одговор на потезе Трампа, али и на многе проблеме који је муче на унутрашњем плану, у емисији „Спутњик интервју“ разговарали смо са Миланом Игрутиновићем са Института за европске студије и Предрагом Рајићем из Центра за друштвену стабилност.
Према мишљењу Игрутиновића, европски лидери су на самит Г-7 дошли помало скептични по питању тога да ће са Трампом постићи договор на основама на којима би желели, док је за америчког председника тај скуп био споредни догађај у односу на самит у Сингапуру.
„Дакле, шансе за некакав велики успех нису ни биле претерано велике, па у Европи нису толико изненађени исходом самита. Међутим, сада се та пукотина између Америке и Европе отворила, појачала и приказала широј јавности глобално, и просто се очекују наредни кораци. Они ће бити у економском домену, а да ли ће се прелити на политички, војни и безбедносни сегмент остаје да се види“, каже Игрутиновић.
На питање колико ће европски одговор Америци у виду увођења тарифа на амерички џинс, виски и мотоцикле заоштрити својеврсни трговински рат Вашингтона и Брисела, Рајић каже да САД сигурно неће осетити економске последице европских контрамера јер те тарифе не прелазе неколико милијарди долара.
„То свакако није нешто што може да наштети америчкој економији, али има своју политичку позадину с обзиром на то да је врло занимљив избор производа на који је ЕУ увела тарифе. Наиме, они су таргетирали тачно оне производе од којих живе одређене области у Америци, а из којих долазе републиканци који очекују да буду реизабрани на изборима у новембру за трећину Сената и цео Конгрес, односно Представнички дом. Самим тим је ЕУ показала и Доналду Трампу и републиканској елити у САД да може на такав начин, у извесној мери, да утиче на изборе који су за републиканце јако важни“, оцењује Рајић.
Он се слаже са оценом Игрутиновића да је пукотина између Вашингтона и Брисела све већа, али сматра да се трговински рат између њих неће заоштравати, бар не још неко време.
„Ја верујем да се у ЕУ надају да ће све стати на овоме и да Доналд Трамп неће доносити нове протекционистичке мере. Нико не може да гарантује да се то неће десити, али мени нешто говори да ће он гледати да са новим мерама сачека бар до новембарских избора, односно да ће се у наредном периоду више окретати ка унутрашњој политичкој сцени у Америци јер му је у интересу да републиканци задрже већину у оба дома Конгреса“, напомиње Рајић.
Говорећи о изазовима са којима се ЕУ суочава на унутрашњем плану, Рајић примећује да је највећи проблем Уније то што је она недовршен пројекат.
„Њена највећа вредност је чињеница да на територији држава чланица, од како је ЕУ формирана па до данас, није било рата. Међутим, ЕУ није у неком тренутку прешла на неки већи ниво, па данас има проблем што нема заједничку фискалну политику, јер не можете имати заједничку валуту без заједничке фискалне политике. Зато и имају кризу са Грчком и Италијом, а сутра ће је можда имати са Шпанијом. Слична је ситуација са мигрантским квотама јер су најмоћније државе Уније донеле једну одлуку, док цела нова, конзервативна источна Европа, а којој се сада придружује и Италија, има потпуно другачији став“, указује Рајић.
И Игрутиновић сматра да је ЕУ оптерећена низом проблема, али напомиње да ће бољитак и реформе морати да дођу кроз идеје и деловање држава чланица. Међутим, како каже, тренутно се не чини да постоји политичка воља за тако нечим јер је већина земаља окупирана својим проблемима и изборним ритмовима, а чини се и да у ЕУ не постоје политичари тог калибра који имају реформске идеје.
„Емануел Макрон је негде најближи томе, не улазећи у то какве су те његове идеје, али Ангела Меркел то свакако више није. Она одговара на поруке Париза, нуди делиће онога што је француски председник поставио као тему, али ништа више од тога. Са друге стране, Макрон је на унутрашњем плану релативно слаб, његова популарност није велика и питање је да ли ће успети да се наметне као прави лидер Уније. Дакле, можда је Европи потребан нови изборни циклус да мало ’прочисти‘ карте, али оне могу бити такве да десница која је против јачања надлежности Брисела, против заједничких политика на пољу миграната и еврозоне, просто превагне и гурне ЕУ ка једном нивоу политике који није очекивала и који не зна како да разреши“, упозорава Игрутиновић.
