Митрополит тзв. ЦПЦ Мираш Дедеић је, наиме, прије неколико мјесеци из своје НВО избацио Лајовића и ставио га под „трајну забрану свештенодејства“, али то код Лајовића изгледа није умањило ентузијазам да и даље буде „свештеник“. Напротив, Лајовић који се хвалио да је постао „магистар богословља“ на Протестантском теолошком училишту „Михаел Старин“ у Осијеку наставио је да службује у оквиру своје „Подгоричко-дукљанске епархије“, из које су поручили да више нису дио тзв. ЦПЦ.
Штавише, на састанку тзв. „клирика Подгоричко-дукљанске епархије“ једногласно је одлучено да та организација прихвати омофор (архијерејску одежду) Италијанске православне цркве, конкретно митрополита Володимира који је члан њеног синода, „како би могли легитимно да наставе службу Богу и Црној Гори“.
У грамати од 4. јуна митрополит Володимир именовао је оца Лава Лајовића, како је наведено, „Божјом милошћу и вољом светог Синода и Украјинске цркве Кијевског патријархата, за свог архиепископског викара за Црну Гору“.
„Овим синодичким писмом са нашим потписом и печатом потврђујемо пречасном презвитеру оцу Лаву Лајовићу да смо прихватили његову петицију… и одлучили смо да га ставимо као клира наше православне архиепархије и да га унаприједимо као предстојатеља Подгоричко-дукљанске метохије. Ми смо га унаприједили у ранг протопрезвитера и такође смо одлучили да исти буде наш викар“, стоји у саопштењу.
Из фракције коју предводи Лајовић такође истичу да су увјерени да има начина да се раскол у тзв. ЦПЦ ипак може ријешити „дијалогом, толеранцијом и братским опроштењем“.
Даћемо времена да се Црногорска православна црква која се „негдје заплела и скренула са пута… врати Христовој спасоносној јеванђеоској мисији и да се престане себично бавити собом, неким ситним привилегијама, дисквалификацијама и искључивањем нових снага и школованих људи и часних Црногораца…“, наводе из тзв. епархије Подгоричко-дукљанске, додајући да прихватањем омофора тзв. високопреосвећеног митрополита Володимира не престају да се моле за владику тзв. ЦПЦ Мираша „да му Господ да мудрости и снаге“.
Оно што нарочито треба нагласити када је у питању раскол у НВО ЦПЦ јесте да је струја тзв. Подгоричко-дукљанске епархије коју предводи Лајовић „благослов“ за своје дјеловање добила од такође канонски непризнате „Украјинске православне цркве Кијевског патријархата“, која је једна од неколико сличних организација у Украјини, док је једина канонски позната црква у тој земљи заправо Украјинска православна црква, која је са правима широке аутономије под јурисдикцијом Руске православне цркве.
Тиме се, да контроверза када је у питању пројекат тзв. ЦПЦ буде већа, од сада за преимућство у управљању том организацијом у Црној Гори надмећу двије струје, и то: нова под вођством „протопрезвитера“ Лава Лајовића подржана од канонски непризнате УПЦ Кијевског патријархата, као и већ годинама позната струја под вођством ткз. митрополита Мираша Дедејића, којем је подршку својевремено пружио такође канонски непризнат Алтернативни синод Бугарске православне цркве.
