Недавна одлука аустријских власти да затворе седам џамија и протерају више десетина имама, као и упозорење Турске да неће седети скрштених руку на то и да је на помолу рат полумесеца и крста, према мишљењу историчара Немање Старовића потврда је заоштрене реторике између Европе и исламског света. Међутим, каже он у емисији „Спутњик интервју“, размену оштрих изјава на линији аустријских и турских званичника треба посматрати и кроз призму кампање пред изборе у Турској 24. јуна који су за турског председника Реџепа Тајипа Ердогана и његову партију од судбинске важности.
Ердогану је, објашњава Старовић, јако важно да задржи парламентарну већину, коју је тешком муком стекао након поновљених избора, а жели и нови председнички мандат како би коначно почео да користи нове уставне надлежности изгласане на референдуму 2017. године, којима се у Турској практично уводи председнички систем, налик оном у САД.
„Тамо је атмосфера веома наелектрисана, а Ердоган је просто искористио прилику која му се наместила да појачаном реториком и бомбастичним изјавама прикупи још неки политички поен“, каже наш саговорник. Он подсећа да је, с друге стране, новоизабрана владајућа коалиција у Аустрији у фази консолидације и потребе за европским легитимитетом као једна од првих популистичких влада, те стога с обе стране постоји потреба за неком врстом појачане реторике.
Бивши дописник Танјуга из Анкаре Војислав Лалић оцењује да проблеме између Аустрије и Турске треба посматрати у ширем оквиру тотално поремећених односа између Анкаре и Брисела.
„Ти односи не да стагнирају, као што је био случај годинама, они сад крупним корацима иду уназад“, сматра Лалић. Доказ за то види и у томе што ни у једној европској држави, изузев у БиХ, Ердогану нису дозволили да одржи предизборне митинге.
„Ердоган то назива фашистичким, расистичким потезом и сматра да Европа на тај начин подржава терористе, да једно каже кад је реч о демократији, а друго ради, и да је Сарајево Европи показало шта је то демократија“, образлаже Лалић.
Према речима Старовића, шаролике су поруке исламском свету са највишег политичког нивоа у Европи: немачка канцеларка Ангела Меркел је још 2010. рекла да је мултикултурални приступ мртав и да се показао немогућим у пракси, а 2015. године је широм отворила врата за мигранте.
„Проблем је шири, а то је однос западне цивилизације, западног света према исламу. Имамо парадоксалну ситуацију, када погледамо Немачку и Француску, где живе друга, трећа, па и четврта генерација људи исламске вере, културолошког бекграунда. Оне данас имају радикалније политичке ставове него што су то имали њихови родитељи. Млађе популације се радикализују много лакше него старије. Разлога за то је вероватно пуно. Интеграција на начин на који је била осмишљена није успела“, констатује он.
Западно друштво, додаје Старовић, у великој мери је секуларизовано, хришћанство је на маргинама политичког спектра, а с друге стране, ислам као религија има далеко већу духовну виталност.
„Политички ислам од краја седамдесетих постаје све доминантнији и у арапском, и у исламском свету у ширем смислу. Он неће нестати и треба тражити начин како да се идеје политичког ислама на неки начин инкорпорирају у западно друштво. Борба против политичког ислама је контрапродуктивна и само отвара врата радикалном џихадизму. Морамо правити дистинкцију између радикалног џихадизма и политичког ислама, који по својој природи може бити бениган, ако се каналише на прави начин“, оцењује историчар.
Лалић скреће пажњу да су избеглице из муслиманских земаља допринеле све дубљем јазу између Европе и ислама, али да се и Европа поделила.
„Муслимани у Европи се очигледно нису још интегрисали. Један део њих сигурно може, али тај процес иде јако тешко и много теже него што се очекивало и међу самим мигрантима и међу земљама које су их примиле“, каже Лалић.
Старовић наглашава да у исламском свету постоји снажно изражен осећај исламске узајамности, а да колонијалне и неоколонијалне политике које Запад спроводи вековима, а које ни у садашњем времену нису престале, стварају „културу понижења“.
„Када млади муслимани широм Европе виде да због санкција у Ираку умире 500.000 деце, када виде шта се дешава у Јемену, када виде на који начин се експлоатише читав Блиски исток, то ствара фрустрацију, понижење, а знамо да је тероризам као појава оружје слабих и немоћних. Док се год будемо бавили последицама, а не узроком, а то је неоколонијални однос Запада према исламском свету у целини, нећемо доћи до решења“, упозорава.
Гости емисије прокоментарисали су и спекулације да ЕУ намерава да формира „сабирне центре“ на периферији Европе, при чему се као једна од локација помиње Албанија.
„Последња сазнања показала су да се коридор кретања избеглица нешто мења. До сад је било Грчка-Бугарска-Македонија, па преко Србије, а сада се тај коридор мења према Албанији, БиХ и Црној Гори“, наводи Лалић, док Старовић истиче да кретања глобалног југа према глобалном северу неће престати.
„То је оно са чим морамо рачунати у деценијама које су пред нама. Милиони људи ће се, како са Блиског истока, тако из Африке, кретати према Европи“, сматра наш саговорник. Додаје да се Албанија неће пуно питати хоће ли да прихвати избеглице, баш као што је 2016. године била приморана да прими скоро 3.000 џихадиста из организације Народни муџахедини Ирана, који су пребачени из Кемп Либертија у Ираку у предграђе Тиране.
„Убеђен сам да нас чекају нови мигрантски таласи. Европа оправдано страхује од тога, за разлику од оних са друге стране океана, за које та претња просто не постоји. Једини начин да се криза, која ће неминовно доћи, контролише, јесте да се решења траже заједно са Турском, а не мимо Турске“, уверен је Старовић.
