Управо овакве тврдње, какве никад до сада нисмо чули од државник званичника Србије, изговорила је премијерка у уторак за немачки дневник „Велт“.
Дословце, Ана је одбрусила: „Косово је било Србија. Тачка!“
У нимало политички злонамерном преводу ове премијеркине поруке са немачког на српски, она је у ствари рекла: „Косово више није Србија. Тачка“.
Други део њене поруке још је огољенији и потенцијално опаснији. А практично значи: Србија је спремна да у преговорима не инсистира да је Косово део њене државне територије.
Нешто би још могло да буде индикативно.
Овакав изненадни политички заокрет на самом врху Владе Србије изведен је свега пет дана пре можда преломне рунде преговора Александра Вучића и Хашима Тачија у Бриселу.
Рунде, на којој би, према најавама из западно-албанских центара, требало да започне „завршна битка“ о склапању фамозног правно обавезујућег споразума између Београда и Приштине.
Значи, тајминг „нагле пируете“ Брнабићеве не би морао да буде намерно темпиран. У сваком случају, према логици преговарања, тешко да може да буде користан за Србију.
Јер, у какав преговарачки бој Београд може да уђе ако унапред положи копља, погне главу и саопшти – „оно што је било наше, више није наше“.
И док Албанци пред преговоре стављају шапу и на Санџак и на комплетан југ наше земље, черупају нам државу како би извукли што више, наша премијерка показује спремност да одустане и од оног што Србији припада према Уставу, Резолуцији 1244 и важећем међународном праву.
Зато би нека питања у овој кризној фази косовске битке требало да добију одговор.
Три су кључна:
— Да ли је премијерка Ана Брнабић овлашћена од Владе Србије или Парламента да спроводи неуставну политику, да Београд не би требало да инсистира на политици да Косово припада Србији, јер се тако не може доћи до компромиса?
— Ако премијерка наступа као „соло играч“, без овлашћења највиших државних институција, имају ли дужност или обавезу званичници Србије да се, у најмању руку, ограде од оваквог њеног става?
— У којој мери је Ана Брнабић угрозила и нарушила преговарачку позицију земље, пошто поруку да је „Косово било Србија“ нисмо чули од главних преговарача — председника Александра Вучића, шефа дипломатије Ивице Дачића и директора Канцеларије за КиМ Марка Ђурића?
Јер оваква „проклизавања“ у државној стратегији не могу се више приписати Анином политичком неискуству. Улози на талону сада су исувише велики да би било ко, па и премијер Србије, могао да импровизује и да „жонглира“ са територијом државе.
Да до краја будемо поштени, Ана је у истом интервјуу поручила и да Србија никада неће признати Косово.
Али, са политиком — „Косово не припада Србији“ — то признање јој нико више неће ни тражити.
